Jos jednom…

Kraj godine u nama uvek budi stara secanja, pa rezimiramo sta smo sve uradili u ovoj godini, sta bismo menjali, sta cemo u Novoj da radimo, gde smo pogresili, na sta smo ponosni… I pored silnih obaveza i razmisljanja, umora, jucerasnjeg napornog dana, jedno ostaje isto… Vec 4 godine unazad jedno se ne menja, iako bih to rado promenio. U ruhu promena, resavam da ulepsam ili unistim u potpunosti jucerasnji stresni dan, “okrecem” tvoj broj. Udahnuo sam duboko i cekao da zazvoni. Zvoni… Hiljadu misli po glavi. Realno nemas taj moj broj, mada sam ga zbog tebe kupio, jos kad smo se upoznali, da bismo mogli da se cujemo. Mozda neces bas zbog toga javis, jer ti je nepoznat broj. Ma, najverovatnije nisi u Srbiji… Hodam ulicama mog dragog Beograda i svakim korakom kao da sve vise tonem. Da ne pricam o parovima koji su mi u tom trenutku nailazili u susret, ljudima koji nose novogodisnje poklone. Sve odise toplinom i praznicnim raspolozenjem. A, ja… Depresija u punom sjaju. Ne odgovaras na poziv… Pokusavao sam da se saberem i otisao sam u stan. Stari poznati scenario svaki put kada sam u Beogradu. Sve za dvoje, a ja sam… Lepo mi je, ali ta secanja. Voleo sam u Beogradu… Jos ova zima sada… Moja prva ljubav… Nije da si bio prvi, ali si prvi, a verovatno i poslednji koji je zasluzivao moju svu tu moju ljubav, koju si samo ti znao da probudis u meni na taj nacin, da sve u meni plese i peva.

Nakon duze setnje po gradu, resavam opet da nazovem, ali ovog puta na fiksni. Pripremio sam taj ozbiljni glas. Nakon kraceg zvonjenja javio se zenski glas, onako nezainteresovano. Uljudno sam se predstavio i pitao da li si dosao za praznike u Srbiju. Odgovor je bio: “On vise ne stanuje ovde.” WTF?! Hvala Vam! Prijatno… Prekinuh vezu. A tako se prekinula i moja nada da cu te videti. Ikada vise… Gde li si? Sta se dogodilo? Mozda si se sa tvojima preselio u veci stan… Mozda ste se posvadjali… Pokusavam da skrenem misli, ali ne ide. Onda neka ide zivot! Napisacu ti poruku na Whatsapp-u i gotovo! Pa me ti hejtuj, iskuliraj, sta god… Taman da se naucim pameti kada si ti u pitanju ili da to pokusam po ko zna koji put opet. Odgovorio si istog trena da nisi cuo telefon, jer si spavao i da si u Srbiji. Vec je bilo oko 17h. So typical you! I bas zbog toga si poseban. Saznao sam da se bar jedno kod tebe nije promenilo. Ostao si slatka spavalica. Nedostajes! Ne znam sta da ti odgovorim, pa ti rekoh da mi se javis kada se razbudis, da bih te na kratko “zvrcnuo”. Procitao si i ostavio me bez odgovora. Vec sam poceo da gorim. Opet sve isto… Ti ignorises, a ja bih vristao. Govorim sebi da se smirim i da ne dramim odmah, jer si se tek probudio. Mozda si i u soku sto sam se javio. Mozda nisi sam. A mozda si se zbog te moje drame i udaljio od mene. Onda krece taj osecaj krivice, pa mi bude zao, smorim se u trenutku. Nista… Cekam, pa sta bude.

Nakon izvesnog vremena u sred jela, javljas se i pitas da li bih dosao do tvog Panceva, taman da vidim tvoj stan u kome si sada. Nije mi bilo dobro. Ti si mene pozvao u svoj stan. Ne verujem! Cekaj… Ti sada zivis sam? Sta?! Zivis sa deckom? Oh, my God! Umirem pri samoj pomisli na to. Samo sam ti napisao da cu te nazvati kasnije, jer sam u TC Usce. Kao sto sam ti i obecao, nazvah te ubrzo, jer sam goreo od zelje da ti cujem glas. Zvucao si veselo (sigurno ne zbog mene) i smeskao se non stop (da li od nervoze ili sto si toliko srecan). Trudio sam se da zvucim pozitivno i raspolozeno preko telefona, da te ne “zracim”. Dogovorili smo se da se vidimo sutra tj. sada vec danas. I sve sam ja tako lepo uklopio, neke ljude odlozio. I mogu ti reci da sam bio presrecan sto cu te videti posle vise od godinu dana. Radovao sam se bas od srca. Uhvatila me je euforija, pa sam se bacio u trazenje prikladnog i originalnog poklona za useljenje. A dobar poklon ne ide bez dekoracije, za sta sam ja profi. S obzirom da je zima i da ti (kao i ja) volis ovo godisnje doba, a uz to je i praznicni period, resio sam da dekoracija i poklon budu u tom ruhu. Tako da sam kao luda nasta setao po parkovima Beograda i sakupljao suve listice, kidao grancice jelki, sakupljao bobice itd. Bukvalno sam trcao do stana i razvukao osmeh na lice, sto cu posle toliko vremena moci da te iznenadm lepim poklonom, jer sam to obozavao da radim, da ti pisem posvete, cestitke, da dekorisem i pakujem poklone. Generalno volim to da radim, a narocito kada si ti u pitanju. Napisao sam ti i cestitku za useljenje:

Od trenutka kada si mi rekao da imas sada svoj stan, sve vreme razmisljam kako li izgleda i sta da ti kupim, a da ti se uklapa i bude po tvom ukusu. Da li je haoticno? Ili sve drzis “pod konac”? Kako god, verujem da lepo izgleda i da ima neku specificnu notu, koju samo ti mozes da das.

Napravi od svog stana dom, ispuni ga ljubavlju, razumevanjem, strpljenjem, prastanjem… Jer dom je jedino mesto gde nam je sve dozvoljeno, gde sve smemo i mozemo. Da se setamo goli (eventualno u boxericama ili pidzami), lencarimo, jedemo u krevetu, ispijamo caj uz neku dobru knjigu, da se ususkavamo, pravimo haos, da pevamo iz sveg glasa (dok nam komsija ne zalupa na vrata), da igramo ispred ogledala, da se grejemo ispred klima uredjaja ili hladimo ispred ventilatora, da uzivamo u pogledu kroz prozor, da pricamo sami sa sobom i jos mnogo toga. Zato je to samo nas mali kutak, kome se uvek vratimo. Tamo nas neko ceka sa nestrpljenjem, tu smo vazni i voljeni, tu docekujemo i ispracamo nama drage ljude, placemo ili se smejemo do suza…

Neka ti kljucevi kojima si otvorio vrata svog prvog stana otvore i novo zivotno poglavlje. Zelim ti srecno useljenje i da uzivas u svim carima svog novog kutka!

Usao sam u stan, sve raspremio, cak sam i stapice za usi podrpao, jer mi je trebala vata kako bih napravio pahuljice. U tom trenutku stize poruka. Videh da je od tebe. Odmah sam znao da nije nista lepo. Pitas da li mozemo da odlozimo susret. Sve mi se srusilo… Uvek, ali uvek mi pokvaris tu moju euforiju, narocito kada se radi o iznenadjenjima. Rekao si mi da se ne osecas dobro i da te hvata groznica, da je u pitanju umnjak ili upala uha.  Ok… Ali vodjen prethodnim iskustvima, pomislih da je to samo izgovor da me izbegnes. U isto vreme me hvata osecaj krivice sto pomisljam uopste tako nesto dok se ti tamo mucis sam i ko zna kako ti je. Naravno, uvek ti poverujem. Ako smo nesto imali, to je bilo poverenje. Izvinio si se i navodno ces mi se javiti, mada sam bio nesto skeptican po tom pitanju.

Ostao sam kao pokisao bez ijednog kisnog oblaka iznad sebe. Ipak sam smogao snage i dekorisao pokloncic, koji mozda nikada neces ni dobiti, ako mi se ne javis… I onda tako razmisljam kako ti je sada samom. Poslao bih ti poruku da te pitam kako si, ali ja to ne bih smeo, jer mi smo samo bivsi, mi treba da se ignorisemo. Muka mi je od tih klisea. Voleo bih samo da te zagrlim tako bolesnog, da te ususkam, mazim, da te hranim, masiram te, kuvam cajeve i supice,  citam pricice, zasmejavam te… Mnogo me boli sto se sada mucis tamo, a ja ne mogu da ti pomognem. Mogu ja, ali mi ti ne bi to dozvolio. Samo da te zagrlim i da u tom trenutku sve nestane.

Tako mi savrseno sve sa tobom nedostaje. Vec celu sliku imam u glavi i tvoj osmeh i moj osecaj zadovoljstva sto te cinim srecnim, pa sam u tom trenutku i ja srecan, a vec u drugom realnost pokuca na vrata srca, pa se trgnem. Mucim sebe nekim pitanjima, na koja ni sam ne mogu odgovoriti. I dalje te cuvam, ne bih te nikome dao i pripadam ti ceo, ali sta se ja tu pitam… Da ti se ceo svet srusi, ja bih ti dao moj svet, koji ionako nista ne vredi bez tebe. I kad ne bi znao gde ces, ja bih znao… Samo da si tu… Da bdim nad tobom i cuvam ti lepe snove, da ti ne pobegnu. Ali nas vise nema, ostaje samo secanje… Secanje koje sebicno cuvam. Zauvek ces biti ceo moj svet. Nedostajes toliko, da me dusa boli, da mi i svaka tvoja mana koju znam napamet, nedostaje… Isti taj osecaj, bas isti stari osecaj iz godine u godinu kao obicaj… Svaki taj obicaj placam najskuplje – svojom dusom i suzama. I da mogu, opet bih sve isto. Moja dusa te zove, ali ti je ne cujes ili se samo pravis. Samo bih voleo da znas koliko mi je stalo, koliko te volim, pa da te zagrlim, poljubim, da zaplacem od srece u tvom toplom narucju kao nekada pre… Barem,  jos jednom… Jos jednom…

Shine bright like a diamond

Preko 7 milijardi ljudi ima na ovoj planeti, neki spavaju, neki se tek bude, neki se smeju, neki placu, neki se vracaju mirno kuci, dok neki preplaseno beze. Neki su uspesni, dok neki samo imaju velike snove. Neki su srecni i zaljubljeni, neki usamljeni. A, ja… “Jurim” ves masinu. Uspeo sam da obavim sve kako sam i zamislio. Sad imam i ves masinu u novom stanu i kao zadovoljan sam. Ceo dan pokusavam da ignorisem, ne razmisljam o tome, ali… Na trenutke me izda ovo srce, pa krene po koja suza. Par puta sam danas imao napade placa i nekako ih zaustavljao. Kako je padala noc, padale su i moje odbrane. U sred prevoza sam se zaplakao i jedva se iskontrolisao, tesio sam sebe da izdrzim dok ne dodjem u stan. I evo, vec neko vreme sedim, gledam kako se minute iskradaju, naravno suze su neizbezne. Misli u glavi se roje kao pcele. Jos nekih 2 sata i onda ce proci… I ovaj dan. Nisu se ni kazaljke poklopile, ali to me ne sprecava da mislim na tebe. Danas ni samog sebe ne mogu spreciti, ali zarekao sam se da necu to da uradim.

Da li si iscekivao moju poruku celog dana? Mozda si mislio da cu opet doci? Ili ovog puta mislis da je stvarno kraj, kao sto si mislio pre 2 godine? A kada se samo setim danasnjeg dana pre tri godine… Kao once upon a time… Ja na mracnim ulicama nepoznatog grada, zima reze, a u mom srcu gori vatra od pomisli kako cu te iznenaditi i kakva ce biti tvoja reakcija. Bio si presrecan, bilo je carobno. I na kraju ti i ja u parku, sami, tek po koji prolaznik koji je bio nebitan, jer mi smo bili srecni i u tom trenutku kao da je vreme stalo za nas… Pre dve godine sam isto kao i sada bio pod uticajem svog ponosa, nisam se javio, pa si pomislio da je gotovo, Ipak iznenadjenje te je cekalo i dobio si ga u pravom trenutku (valjda). Prosle godine sam opet skupio hrabrosti za nove ludosti i eto me ispred tvoje zgrade. Bio si srecan ili je barem samo tako izgledalo. Danas… Evo vec cetvrta godina kako nemam mira na danasnji dan. Pravim se da nije tako, ignorisem, ali dusa i srce znaju. Znaju gde su bili i sta su radili prethodih godina. A, znam i ja da je danas… Tvoj rodjendan. Ovog puta ti nisam priredio nikakvo iznenadjenje, nikakav anonimni poklon. Da li si ocekivao to? E, pa vidis… Ja sam iscekivao tvoju poruku na svoj rodjendan i tesio se sve do ponoci da ces ipak popustiti, preci preko tih nekih svojih suludih principa i cestitati mi rodjendan. Naravno, nisi… Eh, pa dragi moj, necu ni ja. Ponekad pomislim da ni ne znas kada mi je rodjendan. Ne svetim se, ne teram ti inat, nemam namere da te povredim, vec jednostavno necu vise da ti posvecujem toliko paznje, a da ti to znas. Imas mnogo ljudi oko sebe koji se danas raduju sa tobom i ulepsavaju ti tvoj divan dan. Voleo bih da i ja ucestvujem u ulepsavanju ovog divnog dana i izmamim taj tvoj neodoljivi osmeh, koji ti prokleto dobro stoji. Ali ti me ne zelis u tvom zivotu…. Kao sto sam ti rekao onda pre tri godine u Narodnoj basti dok smo setali, onako promrzli, kada si me uhvatio za ruku i rekao da sam jedna budalica i da nam samo sneg fali… Reci cu i sada… I was born to make you happy. Ako te cini srecnim da me nema u tvom zivotu, onda ce tako i biti, ma koliko me to bolelo. Vec 3 godine postujem tu tvoju zelju. I znaj da ona, nekad tvoja budalica, a sada samo budala, iako sada place zbog tebe i besna je na tebe, bi ti i ovog puta dala svoje rukavice da grejes svoje prstice. A jos radije bih ti grejao dlanove svojim dlanovima ili polozio tvoje dlanove na moje srce, da te greje.

Sve bih dao da mogu sada da te zagrlim jako, najjace, poljubim u obraz najneznije, izvucem ti usi i kazem da si moj blenta, da te mnogo volim i zahvalim ti se sto postojis u mom zivotu. Ali danas je tvoj dan, pa su tvoje zelje danas prve na listi. Moje ce doci mozda, nekada na red… Iako sam za druge led, za tebe bih bio pahuljica koja se topi od topline tvog osmeha, dok onako nestrpljivo otvaras poklon koji sam ti kupio i citas posvetu.

Razmisljao sam o tome i da ti napisem pismo, ali ipak ne… Sve ce ostati na ovom blogu. Elektronskom komunikacijom smo koliko dobili, toliko i izgubili. U mom slucaju ona ce uvek biti u trendu, jer sam stari nepopravljivi romantik – pisma… Znam da ih volis kao i ja. Onaj miris, dodir, boja, rukopis… Uzdasi, prolivene suze, treperavim perom ispracen san… Sve to na jednom papiru, koji nema cenu, a znaci tako mnogo. Obozavao sam da ti ih pisem, narocito za rodjendan.

Rodjendani su vreme da se setimo jucerasnjih uspomena, posvetimo danasnjim radostima i izmastamo sutrasnje snove. Nadam se da ce ti ovaj rodjendan doneti ispunjenje bar jednog od njih. Sve sto bih ti pozeleo ne moze biti tako velicanstveno poput tebe. Ovog puta necu pisati romane, kao sto ja inace znam. I onako, ti nikada, najverovatnije neces ni videti ove redove, neces znati ni da postoje. However… Nadam se da se nisi promenio od onda. Ako nisi, ostani uvek takav kakav jesi, jer svojom energijom, harizmom, duhom i vec spomenutim osmehom donosis neopisivu radost i caroliju. Zelim da ti zivot bude obogacen bar malim delom, kao sto si ti nekada obogacivao moj. To ce biti sasvim dovoljno za srecu.

Does love’s light brighten your face or do you radiate the light within your heart onto others? Either way… Just shine! Shine bright like a diamond! Happy birthday, my love…

It was just like a movie, it was just like a song

Skoro dva meseca me nije bilo ovde. Moglo bi se cak i pomisliti da sam te zaboravio, da sam srecno zaljubljen i uzivam u zivotu. Nazalost, nisam te zaboravio, a tek nisam srecan i jos manje uzivam u zivotu. Vec duze vreme razmisljam o poenti mog zivota i zakljucak koji uvek izvedem iz tog razmisljanja nije uopste lep.

Pokusacu ukratko da opisem protekla dva meseca… Na studijama mi je blago receno – grozno! Gomila ljudi koje ne znam, uglavnom srednjih godina, situirani, rodjeni austrijanci. Ja kao i uvek izrod, outsider… Ovog puta u svakom smislu te reci. Moze se reci da nista ne razumem na predavanjima. Mada, sada tu ima i onog faktora da sam ja u poslednje vreme totalno pukao, pa ne mogu da se fokusiram ni na film koji zaista zelim da gledam, a kamoli da slusam predavanja o necemu sto me apsolutno ne zanima, niti ima veze sa medicinom. Kada krenem na predavanja, kao da idem na egzekuciju. Mada bih egzekuciju oberucke docekao. Koliko god zvucalo da ja to hiperbolisem, dramim, privlacim paznju i slicno, ipak nije tako. Cak i ignorisem ljude do kojih mi je stalo, jer nemam volje da im pisem jedno te isto, tj. da se ne mrdam sa mrtve tacke i ne zelim da ih uvlacim u moje ludilo.

Mnogo puta u svom zivotu sam prizeljkivao da umrem, pa jos od svog najranijeg detinjstva. Mnogo puta sam i razmisljao o tome da oduzmem sebi zivot, ali se uvek nekako trgnem, pa nastavim tako sa zivljenjem svog jebenog zivota, koji mi u poslednje vreme nema vise ni malo smisla. Nije ovo samo jedna od faza. Ovo je postalo hronicno, obuzelo me je i ovo je stvarno depresija u klinickom smislu. Ne izlazim iz stana, zamracim sobu, gledam u jednu tacku kao omamljen i tada se iskljucim od celog sveta i samo pozelim da nestanem, kao da me nikada nije ni bilo. Cak me ni muzika, ni hrana vise ne mame. Pored psihicke sjebanosti, tu je i fizicka sjebanost. Vec godinama unazad sam trom i vucem se kao mrcina. Ali sada… Walking dead. Zombiji barem imaju taj nagon za ishranom. U meni nema ni toga. Opet sam se ofucao, jer nemam apetita. I ono malo sto pojedem presedne mi. Klasika…

Otisao na Helloween zurku po PRVI PUT sa svojih 27 godina. Strasno! Ali to je moj zivot. Uvek postoji nesto prece i uvek se ja zrtvujem za bolje sutra. To je moja greska, jer sam zivot shvatio ozbiljno, a ko ga shvati na taj nacin, ozbiljno se zajebao. I pored kretena koji su mi prilazili (iako sam bio nasminkan kao Joker iz Batman-a), lepo sam se proveo. Da ne bude zabune – nisam isao u gay klub. U gay klubu mi niko nikada nije prisao, jer su svi isuvise Dive da bi prisli, a i ne uklapam se ja u taj njihov fazon sa frizuricama, napumpanim telima, stilom (ako se to moze tako uopste i nazvati) oblacenja, tasnicama, markiranom garderobom, ajfoni, napucena usta i slicno. Kako god okrenes, ja sam izrod. Definitivno mi nije mesto na ovoj planeti, niti u ovom vremenu.

No da se vratim na temu…. Posle zurke dobijem neki grip. Po razmeri – slonovski! Dve nedelje, pa i vise nisam mogao da se oporavim od istog. Poceo sam da tripujem da me je uhvatila kolera ili crni prist. Salu na stranu (ja i moj sarkasticni crni humor)… Valjda me je sve dotuklo i organizam je jednostavno podlegao. Uz sve to, ja uvek imam i dodatni asesoar, da bi sve bilo u full stilu. Kosa mi se proredila kao nikada, lice izgleda uzasno (toliko bubuljica nisam imao ni kao tinejdzer), koza na licu izborana i opustena od umora, stresa, gubitka kilograma. Pogled- blago teleci, prazan. Oci su natecene, umorne. Totalna apatija. Skoro, pa se uopste i ne smejem. Iskreno… Ja se ne secam kada sam se poslednji put smejao onako od srca, glasno, do suza.

Unisten sam totalno, na svim poljima, nistavilo, crni mulj… Gusim se od sopstvenih emocija, sopstvenih misli. Glava mi je puna, a ne nalazim “izduvni ventil”. Pitam se sta sam uradio sa svojim zivotom… Pa, ovo nije zivot… Ovo je prokletstvo. Ja, koji sam se vecito nesto zrtvovao, trudio, kako bih uspeo, sada sam na nuli posle 27 godina. A za tih 27 godina nisam video ni more, sem na razglednici, jer sam uvek tezio da obezbedim sebi sigurnost, pa cu onda lako ja u provod. Godine prodjose, provoda nema, a sigurnosti… Pitam se sta to zapravo znaci… I onda se setim tebe, nas. Ja radio, sebe izdrzavao, ti bez posla, uljuskan kod tvojih, vidjali se, bilo nam je lepo. Tvoj zagrljaj – to je bila moja sigurnost. Samo u njemu sam se osecao kao da mi ne moze niko nista i da mogu da prevazidjem sve probleme. Dobro, nema tvog zagrljaja, trazicemo ga na drugom “mestu”. Nismo stigli ni do upoznavanja, a kamoli do zagrljaja. Gomila narcisoidnih, praznih, nabildovanih kretena, punih sebe, koji ni ne znaju sta su emocije, a kamoli da ih gaje ili ispoljavaju prema nekome. Opet se vracam na tebe. Ali tebe nema… Sve do one noci (27.10.) kada sam tumbao na Gay random chat-u, gde su pederi iz CITAVOG sveta. I od citavog sveta, ja naletim na TEBE! Slucajnost?! Po tebi verovatno da. Po meni – ne! Ja to dozivljavam ovako: Neko/ nesto bas zeli da me jebe u (ne)zdrav mozak i uspeva u tome. Svaka cast! Ali daj, brate, svrsi vec jednom, pa me ostavi na miru! Break out! Ali ne… Tako ja opet pojedem ono sto se ne jede, jer smatram da smo prerasli te ignore games (koje nikada nisam kapirao), pa ti se ja javim prvi na Whatsapp-u, gde si ti kao i uvek bio rezervisan, odbojan kada ti se obratim. Posle svega, svega sto smo mi imali, prosli zajedno i odvojeno, posle toliko vremena, daljine, ti i dalje furas taj iritantni untouchable fazon, dok ja kao kreten pokusavam da razgovaram opusteno sa tobom. Nisi me pitao ni kako sam, ni gde sam… Sve mi je bilo jasno. Nisam hteo dalje da ti pisem. Ali ako je bar za utehu… Tvoje prisustvo na tom chat-u znaci da si sam. Ili pak ako nisi, nisi ni srecan i nisi mu veran. Za mene je to prevara, a koliko se secam i ti si tog shvatanja (barem bio). Kako god, nisi zadovoljan ljubavnim zivotom cim si tamo, a nisam ni ja…

I tako razmisljam sta sam uradio, sta si ti uradio, sta smo uradili… Kao da imam 47, a ne 27 godina. Kao iscedjeni sundjer ili neka krpa, koja se nabrisala gomile prasine i izdrpala se… Na studijama necu verovatno proci dobro. I sve te diplome koje posedujem i svo to znanje mi nista ne znace ovde. Nemam ni posao (bas zbog toga). Imam novi stan ako je za utehu. Ali je prazan, bas kao i ja. Treba ga srediti i ispuniti, ali nema tebe kao onda u Beogradu 2012. pa da se izderem na tebe sto me ljubakas i drzis oko struka, dok ja izigravam Cinderellu i posvecujem se ciscenju i sredjivanju. Nemam ni kuce, ni mace… Prakticno nista. Kazu da se na kraju uvek secas pocetka. Da li je mozda ovo najava mog kraja? I tako uspomene naviru. I one lepe i one ruzne, ali samo lepe uspevaju da me dotaknu i izmame suze svaki put kao sada… Pa pored toga sto te volim svim svojim bicem i srcem i ne znam ni ja sa cime bih ta osecanja uporedio, na trenutke te mrzim… Oprostio sam ti mnoge stvari i opet bih. Ali nikada necu zato sto si unistio tu idilu koju smo imali. Po tebi mozda to i nije bila idila, ali priznaj da je bilo velikog potencijala. Nikada ti necu oprostiti sto si ubijao tu ljubav i obezvredjivao je. Umesto da smo zajedno i da gradimo nas odnos, imamo svoje ljubavno gnezdo, mozda i porodicu, podrzavamo se, uzovamo u svakom danu, zraku sunca, svakoj kapi kise, mi kao dva lista na vetru, svako na svoju stranu. Samo sto tebe vetar nosi dalje, a mene spusta i podize i vrti u krug na istom mestu… A nekada sa tobom bilo je sve kao na filmu… Kao u pesmi…

 

The heart wants what it wants

Jos jednom po ko zna koji put stojim na raskrsnici svojih zivotnih puteva. Da li da se vratim ili da krenem dalje? I kojim putem dalje? Nazad ne mogu i nemam kome, a za napred nemam vise snage i opet nemam kome.

Nisam te zaboravio… Cak sta vise, bio si mi potreban vise nego ikada. Dugo me nije bilo ovde jer sam bas upao u dark fazu iz koje ne mogu nikako da se izvucem. U kratkim crtama: dao sam otkaz u bolnici u Frankfurtu i resio da pobegnem odatle glavom bez obzira, ne samo iz te bolnice i iz Frankfurta, vec iz Nemacke. Nije to svet za mene. Uskoro cu oprobati svoju srecu u Becu, gde sam se upisao na master studije. A uopste se vise ni ne radujem tome, niti imam zelje za bilo cime, a kamoli da krecem po ko zna koji put sve iz pocetka… Trebace mi mnogo srece, jer sve ostale kvalitete koji su me nekada cinili onim sto jesam, sam izgubio. Imam sve sto ima cenu, ali srce trazi svoje. Opet rastrzan izmedju razuma i srca. Imam sve, a nemam nista. Bas kao sa tobom… Kada sve sagledam, proracunam, razmislim, saslusam, sacekam… Na kraju se razum u jednom ipak slozi sa ludim srcem, da jedino, ono pravo sto meni treba i sto bi me cinilo kompletnim, taj mali deo mozaika mog zivota i moje licnosti, koji je od tako velikog znacaja, jesi TI.

Juce sam se video sa jednom od svojih najboljih prijateljica, posle 100 godina. Prvo me je sok strefio, kada mi je saopstila da je moj broj dobila ustvari od tebe. Kako god okrenes, sve je povezano nekako sa tobom. Videla je moju reakciju na pomen tvog imena, jer to je nesto sto ne mogu sakriti, ma koliko se trudio. Samo me je pitala: “Dusice, reci mi da ga ti jos uvek volis?!” Skupio sam usta, pogledao na dole, potvrdno klimnuo glavom i rekao “Da”.

Welcome to my truth! Koliko god se mi trudili, pokusavali, ignorisali, neke stvari ostaju iste. Ne mogu im ni vreme, ni daljina nista. Neverovatno zvuci, ali tako je…

Za vreme mog kraceg boravka u BG-u, pored ostalih meni dragih osoba, imao sam zelju da i tebe vidim. Nisam hteo da te “spijuniram” po FB-u, da ne bih video nesto sto ne treba. Nisam hteo ni da te zovem. Imam i ja ponos, barem u tragovima, ono sto je ostalo posle svih mojih ponizavanja kada si ti u pitanju. Ne krivim te ja za to… Kao sto si mi jednom prilikom rekao: “Ti si kriv, jer si mi mnogo dozvolio.” De facto je da jesam. Ali zar to nije real love? No limits? Smatram da nisi deriste da bih ti crtao do kojih granica smes da ides. Vise nije ni vazno… Ucinjeno je ucinjeno…

Nakon visednevnog oklevanja sam skupio mudosti da nazovem na tvoj fiksni telefon, u nadi da ce se javiti “mama” Milica, jer da se javi tvoj otac realno spetljao bih se. Nekako sam uvek ostvarivao lakse komunikaciju sa zenama nego sa muskarcima. Jos jedna karakteristika gay-eva? Ili ustvari jos jedan moj licni problem zbog koga nikada prakticno nisam ni imao normalnu vezu sa deckom? Procistio sam grlo, ne bh li zvucao ozbiljnije, dok zvoni telefon. I tako je podigla slusalicu tvoja divna mama, koju sam oduvek hteo da upoznam, mada sam uvek imao tremu pri pomisli na sam taj cin upoznavanja, gde me ona gleda popreko i smatra da ja nisam dovoljno dobar za njenog dragog sincica. Srce hoce da iskoci od treme. Uspevam da se fino predstavim (barem mislim da jesam) i pitam da li si mozda dosao sa broda ili ces uskoro. Po nacinu na koji mi je odgovorila se moglo primetiti da je tvoja majka jako ponosna na tebe i da te voli neizmerno. Zavidim ti na tome… Kako god, kada budes dodao za Srbiju, ja cu vec biti u Becu. Mozda je ovo znak da nam se putevi vise nece ukrstati kao do sada i da te vise nikada necu videti. Mozda bi tako bilo i najbolje, govori mi glas razuma. U isto vreme mi se srce steze kao da se protivi toj zamisli. Pa, kao da osetim neki bol u grudima, neki cudan osecaj, kao da mi te neko cupa iz srca, a ono te ne da. But the heart wants what it wants…

And I’ll love you with my glass heart

Nakon sto sam ti poslao pismo razmisljao sam da li si ga dobio uopste i procitao. Dva dana su prosla i pomislio sam da me ignorises as usual. Vise nisam imao snage ni da se ljutim, da razmisljam ili bilo sta slicno. Znam samo da sam gledao TV, a ustvari kroz njega, jer sam bio prazan, ubijen umoran od svega, od zivota. U neko doba predvece me je savladao umor i tako sam se okrenuo na bok, prigrlio jastuk i zaspao. Posle toliko vremena, utonuo sam u san kao jagnje, kao nekada pored tebe. Hjoooj, kad se samo setim kako sam pored tebe mirno i lepo spavao… Negde oko 9, kada je vec pao mrak, probudila me je vibracija telefona, trgao sam se i momentalno pomislio na tebe. Onda sam u sebi rekao da je nemoguce da mi ti pises, da su to samo moje puste zelje, ali ipak u meni je postojao tracak nade da cu ugledati to ime na ekranu. I ugledao sam… Nisam mogao da verujem, ali sam se odmah razbudio i osetio da mi srce lupa. Gomila misli mi se rojila po glavi: da se zahvaljujes onako suzdrzano za pismo i da mi savetujes da krenem dalje, da ces me mozda zamoliti da ti vise nikada ne pisem, da ces me mozda oteati znas vec gde, da ces mi reci da imas decka koga volis i da ne zelis da ti moje prisustvo narusava tvoju ljubavnu idilu i da ti nista ne znacim… Ali ono sto sam poceo da citam, nisam ocekivao ni u snu od tebe. Na samom pocetku, ono tvoje- nase: “Eeeee…” me je vec raznezilo. Nastavak… Da ti necu verovati da si mislio na mene danima. Ne da ti ne verujem, vec sam osecao, ne znam ni sam kako… Osecao sam da mislis na mene, cak u istim trenucima dok sam ja mislio na tebe. Kao da sam te nekako prizivao, ili ti mene. Ocekivao sam izgovor da ni sam ne znas zasto si mislio na mene. I ti i ja znamo vrlo dobro. Ima nesto sto nas veze. Dusa oseca, mozda i zna da sam mislio na tebe, mozda se seca tog perioda oko naseg upoznavanja. To je nesto jace od nas samih. Naravno, kao i uvek ostao si speechless i zahvaljivao se. Kazes da te je rasplakalo pismo. Ipak su te dotakle te moje reci, iako sam mislio da si davno imun na njih. Na kraju obavezno dve tackice umesto tri. Uvek si to radio. To mi je islo na nerve, ali u istom trenutku mi je bilo preslatko, nekako jedinstveno, svojstveno tebi. Kada sam ugledao te dve tackice koje samo ti pises, bilo mi je puno srce, nasmejao sam se. Da, to si ti, onaj koga poznajem, koga volim, koga znam u te sitne tackice.. Namerno sam sada stavio dve. 🙂

Ono sto je posle toga sledilo, nisam uopste ocekivao. Da mi se izvinjavas toliko za sva tvoja sranja, nepostovanje, brecanje, bes koji sam samo ja znao da budim tako dobro u tebi, za svaku bol koju si mi nanosio, svaku  moju suzu… Awwwww… Bleso, rasplakao si me… Pozeleo sam samo da te zagrlim u tom trenutku, da ti kazem koliko mi znacis i da ti je sve oprosteno. A zamolio bih i tebe da i ti meni oprostis, jer ni ja nisam bio cvece. Umeo sam i ja da budem nesnosljiva stoka. I dan danas se kajem zbog nekih postupaka kojima sam te povredio.

Da smo se svadjali, jesmo. Ali to smo radili jer nam je stalo. I to su emocije. Svaka dobra svadja je osnova dobrog braka. A kada sam vec to spomenuo… Nikada necu zaboraviti tvoje reci, kada si mi rekao da me zamisljas sa sobom u braku. Ti, ja i klinci… Glumio sam suzdrzanost u tom trenutku, a u sebi sam se topio, da mi je doslo i da te zaprosim, bez prstena. No, ti si raskidao tada sa mnom, pa mi sigurno ne bi rekao “Da”. To sto si mi tada rekao, je zaista jedna velika cast, zadovoljstvo i privilegija. To je jedan poseban osecaj, koji ti ne mogu ni opisati. A sada cu ti priznati i ja nesto… I ja sam sebe mogao da zamislim pored tebe, klinci, sreca, sreca, radost… I posle svega i toliko vremena, jedini si pored koga bih mogao da ostarim. Cak sam mogao da te zamislim i u starijem dobu. Kakav bi to ljubav bila… A stvarno smo bili par. Moras priznati. Ali kao sto si jednom rekao, mozda nije bilo nase vreme. Voleo bih da to nase vreme dodje vec jednom. Samo je trebalo vise da razgovaramo. Razgovor i ljubav nam ne bi resili sve probleme, ali bi nam pomogli da sve to prebrodimo zajedno. U dvoje je uvek bilo lakse. Ako zelis da hodas brzo, koracaj sam, ako zelis da stignes daleko, koracaj sa nekim. Ti i ja bismo dogurali daleko. Bili bismo uzor svim parovima. Gledam sve te parove oko sebe koje znam. Nema u ljubavi, nema poverenja, nema postovanja, nema tu one carolije, a eto, nekako opstaju ili pucaju. A vidi nas. I posle svega, mi postujemo jedno drugo, imamo poverenja, a ima i carolije. Kada bih mogao nekako da vratim vreme, da popravim ono sto sam kvario sa tobom…

Nikada mi nisi priznao da me volis, mada sam ja to osecao. Nikada nisam ni insistirao na tom priznanju. Pokazivao si mi ti to svojim postupcima, mozda cak i vise nego ja tebi, a meni je to bilo i vise nego dovoljno. Sada si mi rekao da si me voleo, da sam ja tebe voleo i da je to sve sto tebi ostaje i uvek ti izmami osmeh kada se setis. Ne znam za tebe, ali ja te jos uvek volim i mislim da to nikada necu prestati, a mislim da i ti to znas. Zato si mi valjda i napisao da se nadas da sam dobro i da sam srecan, a ako nisam, da cu je uskoro naci. Nisam dobro i nisam srecan, jer sam svoju srecu pronasao sa tobom. Boli to sto me na neki nacin odbacujes od sebe. Nadao sam se i ja da cu naci tu srecu, ali… Nije to to. Sa tobom je ono pravo. A na jednom od raskida si ti meni rekao da ti to nije to. A sad priznajes da si me voleo. Ne znam vise sta da mislim… Znam samo da jedino pravo i sigurno je ono sto osecam. Skinuo sam sa srca konce, pa bih ti dozvolio da me ranis opet. Voleo bih te svojim staklenim srcem, koje bi jedino u tvojim rukama kucalo kao nekada u svom punom sjaju.

Still in love with you

Svaka velika ljubav ima svoj vazan datum, svoje vazno mesto, onu jednu pesmu, onu jednu osobu uz koju smo na taj datum, uz tu pesmu u rukama te osobe bili najsrecnije osobe na svetu. Danas je taj datum – nas datum koji samo ja slavim vec trecu godinu unazad, bez tebe. Dan kada sam se podigao, pao, umro i ziveo… Nikada nismo ni proslavili to zajedno. Samo 2013. smo bili na pet minuta zajedno, kada sam dosao u Pancevo sa namerom da te povredim i vratim ti a svu patnju i bol oju si i naneo. Prosle godine sam ti napisao mail koji ti nisam nikada ni poslao, a ove godine…

Okretao sam mnogo novih listova u svom zivotu, ali nema svrhe, jer mi je rukopis uvek isti. A tu knjigu u kojoj smo glavni junaci ti i ja, nikada nisam zavrsio, bas kao ni onaj Spomenar, ni Dnevnik sto su kod tebe. Uvek sam ostavio prostora da ti tu dodas nesto, mastao da cemo mozda zajedno pisati poslednje stranice… Istina je da jos uvek mastam o tome. Sklopim oci, udahnem duboko, pa srce pocne jace da lupa, kao da vristi tvoje ime… Oprostim ti sve po ko zna koji put, zamolim tebe za oprostaj, setim se tog naseg datuma, tog prvog dodira, pa krenu suze, a onda se nasmejem i ostanem bez daha. I posle tri godine secanje na nas, na tebe me ostavlja bez daha…

Jutros kada sam se probudio, osecao sam se nekako prazno, nisam se mogao setiti mirisa tvoje koze, jacine i topline tvog zagrljaja, ukusa tvojih poljubaca, pa pomislih da me je proslo…. I na kraju uvek se secamo pocetka. Pa se tako upitam da li si ti onaj od koga nikada ne idem ili onaj kome se uvek vracam. Kako god, I’m still in love with you…

I dalje si onaj koji me je rastimovao kao dobar stari klavir, pokvario svaku dirku, ali samo i secanje na tebe stvara u meni najepsu melodiju. Ne znam sta je glasnije, da li ta melodija koju si u meni stvarao svojim prisustvom pored mene ili tisina koju si ostavio kada si otisao od mene. Ne znam da li te vise osecam sada u tvom odsustvu ili onda kada si bio u mom prisustvu… Moja dusa kao da i dalje oseca tvoju, bori se, ali… Zatvorena je u zidovima svoje sudbine, koju bi mogao da promenis. Stoga i ove noci imam papir i olovku da ti pisem, da ti kazem, da te preklinjem, da ti prebacujem… Kada kazem “papir i olovka” mislim na tastaturu lap topa i taj mali ekran, sa koga ces mozda iscitati pismo koje te pisem u elektronskoj formi. Voleo bih da ti znam adresu na tom okeanu kojim plovis, pa da ti saljem pisma. Znam da ti to volis, kao i ja.

Pitam se gde li si, sa kim si i sta radis sada… Da li sam ti uopste na pameti? Ili ti neko drugi okupira um, dok te ljubi i grli kao ja nekada… Sama pomisao na to zaboli. Iako nismo nista, ipak smo svasta. Cini se kao da se cela prica zavrsava sa “moglo je, al’ nije”. To najvise i zaboli, ne sto smo mi raskinuli tj. ti, ne sto nas dele kilometri i vreme, vec taj potencijal koji smo ti i ja posedovali kada smo zajedno, to sto smo ti i ja – zajedno mogli sve. Ti i ja… I dalje zvuci tako lepo, mocno, carobno, a tako nezno… Ti i ja nemamo ni jednu jedinu zajednicku sliku. To bi bio klise po tebi, zar ne? Nikada mi nismo bili kao drugi parovi. U tome je i bila nasa car. Prava ljubav nije u tome da pravimo zajednicke slike. Prava ljubav je kada ne mozemo da izbrisemo iz glave sliku onog koga volimo, kao sto ja ne mogu vec godinama. Ne provodim dane sa tobom, ali si mi danima u mislima. I znas ti… Znas vrlo dobro to sto ti precutkujem, sto sam ti samo par puta rekao. I ti si jedini kome sam to ikada rekao. Nocas bih ti rekao mnogo toga, samo delic svega toga sam pokusao da ti kazem u pismu, koje sam ti poslao. Ali samo jedno ti nisam rekao, mada sam hteo, ali ti to verovatno ne bi zeleo da cujes, ali ces mozda jednog dana ovde procitati… Cvrcak… Volim te…

I don’t want to be alone tonight

Trebalo je da nastavim sa pisanjem o svojoj rising up fazi, ali… Veceras sam u fucked up fazi. Iskreno… Ne secam sam kada sam poslednji put bio van te faze. Samo sto je veceras tako tesko, da mogu snimati film “Fifthy shades of fucked up”. Tako da, jebes taj redosled koji je trebalo da ispostujem! Zato si tu da poremetis moju savrseno isplaniranu harmoniju i sve dovedes u kreativni haos.

Uvek mi je sve bilo crno ili belo, ali u poslednje vreme sam nekako izgubljen u svom tom sivilu oko mene. Od kako te nema, ni boje nisu kao sto su nekada bile, ni trava nije tako zelena kao nekada… Ustvari, ti si uneo boje u moj zivot koji je bio manje- vise samo crno-bela tehnika. Nedostajes… Ove noci me bolis do srzi… Slamam se na milione delova, a svaki delic vice tvoje ime. To je kao da nekome naglo iscupas respirator i ocekujes da sam pocne da dise. Ne mogu da disem! Gusi me sve! I zato skidam tu jebenu masku samouverenja koja govori svima da je sve u redu, da mi nije nista, taj izvestaceni osmeh… Moze se primetiti da se cesto sluzim psovkama. Da… Mnogo sam puknut u poslednje vreme… Bes, ocaj, cemer, jad, taj osecaj nemoci… Nisam onaj isti od pre. Ali moje srce je bas onakvo kakvog si ga i upoznao. A znas da kada jednom srce nadvlada razum, there is no back. A i moj razum je podigao belu zastavicu, tako da… Ako nisi do sada ukapirao… Yes, my little, sweet Cricket – I’m still in love with you.

Kada sam te upoznao nisam znao mnogo toga o tvom zivotu, nisam znao o tvom svetu. Ti nisi znao moju proslost, a ja nisam imao neku posebno planiranu buducnost. Ali onda kada si doziveo napad panike, bukvalno u mojim rukama, tresao se, znojio, ostajao bez daha, kao da sam te znao ceo zivot. Mada nisam znao bas sta treba da uradim, znao sam da zelim da ostanem tu pokraj tebe i da ti ne pustam ruku – nikada. Ah… Sve je bilo tako spontano, savrseno, neplanirano… I ostalo je tako, samo sa velikim TRAGICNO.

Zelim ponovo sa tobom… Kao nekada… Secam se kada smo se ti i ja nesto pokacili oko avatara na MSN-u. Da priznam, ja sam sve to zapoceo, jer si uklonio Mazu i Lunju, sto je predstavljalo nas i rastopilo me. Mali djavolak je u tebi proradio, pa si postavio robota, sto me je ubilo u pojam. As usual, drama queen u meni je stupila na scenu. Scenarija se bas i ne secam, ali znamo svi da nije bio prijatan. Hteo sam samo da te povredim, da i tebe zaboli. A onda kada me je prosao bes i kada sam shvatio sta sam uradio – spasavaj situaciju! Eh, kada bih mogao i sada tako… Da te nazovem kao tada, a kada se javis da ti pustim ovu pesmu Celine Dion.  Celu si je odslusao, mada sam ocekivao da ces spustiti vec posle 10 sekundi. Zapravo, nisam ni ocekivao da ces se javiti. Hej… Ko bi jos odslusao celu pesmu? I to od Celine Dion. A tek shvatio poentu… Samo ti. I zato ces uvek biti samo ti… A ja kreten, na kraju pesme ti spustih slusalicu. I nista… Ti cutis, ja cutim… Cutanje sa tobom mi nije islo od ruke, pa sam ti poslao cuveno: “I?” na koje si odgovorio sa (nesto u kontekstu): “Kako ti znas da me izludis… Sto me pitas kada znas odgovor?”. Znao sam odgovor tada. Voleo bih i sada da znam kako bi odreagovao da sam i ove noci opet to uradio… A tako malo je falilo da napravim tu glupost… Definitivno bi to bila glupost, jer ti vise nije stalo do mene i pomisao na to ubija onako lagano, ali bez smrti. Kao da samog sebe nosim na dusi. A ja bih samo…

I just want to start again,
And maybe you could show me how to try,
And maybe you could take me in,
Somewhere underneath your skin?
Never knowing if there’s solid ground below
Or a hand to hold, or hell to pay,
  What do you say?

And I had my heart beaten down,
But I always come back for more.
There’s nothing like love to pull you up,
When you’re laying down on the floor there.

So talk to me, talk to me,
Like lovers do.
Walk with me, walk with me,
Like lovers do,
Like lovers do…