You cut me up and I keep bleeding, I keep bleeding love…

“Naizgled prepotentan, hladan i nedodirljiv, namcorast, sarkastican, temperamentan, impulsivan, od strane mnogih okarakterisan kao “zao”. Da… To sam ja. U sustini to i nisam ja, vec ste me vi takvim napravili. Vi, ljudi, koji ste me okruzivali i trebali da mi budete oslonac, da me razumete, da me saslusate, pruzite paznju, da ostanete… Ali niste. Samo ste me iskoristii, uzeli sta vam treba, izdali i na kraju nestali kao prasina. Zato je ostala gomila uspomena, lepih i ruznih, onih kojih se rado (ne) secam. Ponekad se osecam kao strasni kolekcionar uspomena. Na trenutke pomislim da ludim, jer sve je to samo u mojoj glavi, nema niceg opipljivog, vidljivog, osim onih tragova na dusi, onih oziljaka na srcu i njegovog lupanja, povremenih suza i osmeha na licu, dok se te uspomene vrte po glavi kao ringispil na vasaru. Uvek neko ode, dodje neko nov, neko dobije i gratis voznju i to po vise puta… I tako vec godinama unazad, evo vec cetvrta za redom, na danasnji dan ringispil u glavi krece sa radom, necujno se vrti, a u pozadini kao da se cuju tihi, lagani zvuci muzicke kutije i kako sat otkucava i vreme odmice, cuje se sve jace, a secanja naviru u raznim oblicima, bas kao flash back.

Taj 21.07.2012. zapravo je poceo zalaskom Sunca. Pada mrak, pale se svetla grada, a ja sam, zbunjeno lutam ulicama Beograda, ne bih li taj glas koji mi je davao smernice preko telefona, spojio sa tim likom koji je iskocio ispred mene na pesackom prelazu, dok sam ja u tom trenutku razmisljao sta treba da kazem i kakvu facu da slozim. Nekako kao da si uvek bio korak ispred mene, genijalan u spontanom unistavanju planova, uza specijalnost – #daseuspesnoposeremnasvakoiznenadjenjekojeonprirediodsrcaiuzivamutome. Ako se ukuca par reci iz ovog hashtag-a u mom pretrazivacu uspomena, iskocice gomila njih, a u glavnoj ulozi, naravno – skot, djubre, gad, egocentrik, egzekutor, manipulator, emotivni invalid. Jednom recju – TI. No, za sada dosta sa komplimentima, jer bih se vratio na taj pesacki prelaz, koji simbolise ulaz u danger zone, zonu visoke radioaktivnosti i toksicnosti, nuklearni otpad, bez ikakve naznake o tome. Tu si stajao samo ti, sa osmehom na licu. Delovao si simpaticno, mada sam znao jos i pre tog trenutka da si nevolja. I eto ti jos jednog epiteta. Ali ja ne bih bio ja, kada ne bih tako nekada ignorisao onog “zlog” mene, u pomami “I wanna do bad things” I tako je odjednom  dosao i onaj deo “with you” sa tobom u paketu. I bio sam sa tobom te noci, skoro u svakom smislu te reci. Ovo vec pocinje da zvuci kao pocetak neke jeftine ljubavne drame “Jedna noc i kajanje“. No, zaista je bila noc i sve je delovalo bezazleno i mirno, sem glasa u mojoj glavi da izgledam grozno i da mozda treba da krenem kuci, dok ne ode poslednji autobus. A onda je sve to “pokvario“ nezni dodir tvoje ruke. Kao led koji pukne i nastavlja da puca dok me gledas tvojim prodornim ocima, onako milo. I topim se zaista kao led, sve odbrane padaju, pa tako i ja u tvoje krilo.

Bilo mi je lepo, te sam zaboravljao da moze biti “klizavo”, ali nisam hteo o tome da razmisljam, iskljucio sam taj “alarm“ za ono sto ce uslediti kasnije. U tom trenutku osecaj je bio neverovatan, neopisiv, da ga cak ni dan danas ne mogu opisati. Ali to se moglo videti u mojim ocima, sto si i sam primetio tada. To je bio “onaj” sjaj u ocima. Onaj dodir kada shvatis da krila mogu biti i necije ruke. Do tada nisam ni verovao da takvo nesto postoji, ali ti si uspeo da me razuveris, uspeo si da “rastopis” ledenog kralja. I tako je sve zapravo pocelo… Zvuci kao “Nekada davno… Pre nego sto je postao Ledeni kralj…”. I osecao sam se tako. Kao da je novi ja oziveo, probudilo se ono davno zatoceno dete u meni i u skladu sa tim pravio sam gluposti. Ovog puta iz ljubavi. Od ledenog kralja, do dvorske lude. A onda sam ti dosadio u jednom trenutku ili ti mozda cak nikada nisam nista ni znacio… Ne znam. Ne znam ni da li ti sam uopste znas… Ali znam jedno… Znas i ti… Nisam umeo da taktiziram, nisam znao ja to “na kasicicu”, ni ljubav, ni ljutnju, ni reci. Nisam stedeo. Voleo sam te onako pravo, istinski… Onako ludo, bolesno, bez razmisljanja… Onako zlobno i nesebicno… Onako, do kraja… Do poslednjeg daha i davao ti se ceo, da ni uzdah od mene ne ostane. Ljutio sam se na tebe bucno, znao da ti dramim, u istom trenutku iskaljivao bes na tebe, bio ti kriv ili ne, a u istom tom trenutku ti prastao i ubrzo i zaboravio razlog moje srdzbe.

Mozda sam bio previse “drven“, jer su mi dodiri, zagrljaji, poljupci bili nepoznanica, jer ipak sam odrastao u Ledenom kraljevtsvu. Ali i rec je dodir, samo ako umes. Jednom prilikom si mi rekao da sam vrlo vest sa recima. Bio sam preponosan, narocito sto si mi ti to rekao, jer bas i ne delis komplimente, barem nisi meni. Ali zato sam ja pricao, nekada i previse. Nekada izgovarao reci bez razmisljanja. I one brutalne. I one na koje sam ponosan. A i one koje bih voleo da sam precutao. Ali uvek sam govorio ono sto sam osecao i stajao iza toga. Ne umem ja to da sakrijem. Mnogi su mi rekli da to nije pametno, pa cak i ti sam. Znam da sebi tako otezavam zivot. Pitam se da li oni koji sve to “dozirano“ rade zaista zive i da li to sve uopste ima smisla. Ne umem ja to u razlomcima, da dajem trecinu osmeha (onaj sarkasticni i kiseli osmeh se izuzimaju, jer su posebna vrsta mog osmeha), pola zagrljaja, cetvrtinu ljubavi. Dajem sve od sebe ili nista. Jednostavno… Ja to tako… I opekao sam se bezbroj puta, a sa tobom najvise. Bolelo je neopisivo, dovodilo do ludila i do mojih mnogobrojnih ispada pred tobom. Zbog mnogih cu se kajati dok sam ziv. Nisam bio savrsen i daleko sam od toga, bio sam samo jednostavno ja… Onako opicen, blesav, neotesan, lud, tezak kao crna zemlja, ali zaista sam te prihvatao sa svim onim sto ti jesi i sto nisi, sa svim tvojim mracnim stranama, koje ne verujem da iko sem mene tako dobro zna. Ipak ne bih te ja zavoleo da nisam osetio tvoju dobru dusu, da mi nisi ulivao poverenje, da nisi tako sarmantan, duhovit, inteligentan, detinjast, seprtljast, unikatan, jednostavno prava mala mica.

Bili smo kao Beauty & the Beast, cesto menjali uloge. Nasa prica je jako kratko trajala, ali ipak je bila kvalitetna. Prosli smo svasta- nesto i zaista imali ono za cime ljudi tragaju ceo zivot, a neki i umiru u toj potrazi. Bili smo klinci, bilo je to sve nevino, neokaljano, cisto, istinski, naivno, neiskvareno. No, nekada samo ljubav nije dovoljna. Bilo je bas kao u bajci. Ali nije bilo zle vestice, niti cudovista, to smo bili mi sami. Nista nam nije stajalo na putu, do mi sami sebi. Naprotiv, imali smo podrsku gotovo sa svih strana, ali…

Ako iko iz Disney-a planira da ekranizuje gay bajku, treba da se obrati meni. Ustvari mozda ipak tebi, jer ti imas sve pisane dokaze i razne dzidza- bidze, sem ako nisi to pobacao u nekom od naleta svog besa ili se mozda tvoj Mr. Right postarao za to. Ja nemam bas nista sem secanja. To je jedino sto je meni ostalo od nas. Nasledstvo, koga bih se nekada rado odrekao, ali niko ga ne zeli. Stara prasnjava kutija mojih secanja, koja se uvek na danasnji dan sama otvara i… Jednostavno radi ono u cemu je najbolja, vraca me u period kada sam bio najsrecniji, kada sam imao tako malo, a tako mnogo. Beograd, Pancevo, dva nezrela klinca, koja su nedavno zavrsila studije, leto, romansa… Zvuci zaista kao neki film. Ako ti se ovi iz Disney-a jave, neka promene kraj. Znam da je tebi to smor i klise, ali pobedio si u realnosti. Dobio si kraj kakav si zeleo. Neka ljudi znaju da i mi “pederi” umemo da volimo, da zelimo isto sto i oni: porodicu, da volimo i budemo voljeni. Neka bude happy end, bar na velikim bioskopsim platnima i malim ekranima. A mi… Mi znamo kako se zavrsilo. Tesicemo se sa: “Maybe it’s not about the happy ending, maybe it’s about the story”. Bilo kako bilo, lepo, pa je bolelo neopisivo… Znas, ako si nekada sedeo pored lava, tesko je posle toga sedeti sa obicnim mackama. Na kraju krajeva voleo sam svim srcem, naucio da progutam nekada svoj ponos i lakse prastam, da cenim male stvari jos vise, da bolje cuvam ono sto imam. Ostvario si mi mnoge snove, pa cak i one, koje je tek trebalo da sanjam, a onda srusio iste, pa cak i moju realnost, ali barem znam da sam ziveo. Znam da sam kod tebe na “black” listi i da ti nisam ni na kraju pameti, ali nema veze… Tebe to sada cini srecnim, a nekada sam to bio ja (valjda)… Ja te ne mrzim, niti cu to ikada moci…

Because, you are my Once upon a time…”

Vienna, 21.07.2016.

 

Opet sam progutao ponos, napisao ovo pismo i poslao ti ga. Ali, mislim da ove godine neces odgovoriti. Nekako osecam da sam ti samo davna proslost i apsolutno nebitan, dok ja… Jos uvek te volim, bas kao nekada, samo cutim o tome, dok u sebi vristim. Srecna nam cetvorogodisnjica, blento…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s