Fire meet gasoline

Proslo je vise od 3 meseca, a ni traga ni glasa od mene. Mozda sam se zaljubio… Mozda sam te konacno zaboravio i resio da ti vise ne posvecujem svoju paznju. Mozda sam umro. Pa… Umro sam onog dana kada si resio da me zguzvas kao malo parce papira i bacis. Dakle, mogu da dajem sebi vec visegodisnji pomen, samo ne znam na koji datum, jer si se ti vise puta igrao raskida sa mnom, tako da ne znam koji bi datum bio zaista datum moje nezvanicne smrti. Osecam se kao frankenstajnovo cudoviste, napusteno, odbaceno, izgubljeno, izdano, izigrano, povredjeno, jadno… Kreacija, sastavljena iz ponovo sakupljenih sopstvenih delova, zakrpljenog srca i iscepane duse. Samo sto ovo cudoviste poseduje i dalje svoja secanja i zna koga voli. Kao uklet…

Proslo je zaista dosta vremena i svasta se tu dogadjalo, uglavnom lepe stvari, ali… Uvek ima to “ali”. Pokusacu ukratko… Nakon nase zustre Happy New Year svadje, ja sam utapao svoju tugu ovde na blogu, a ti si ostao dosledan tome da me ignorises i dalje, i to se nije do dan danas promenilo i ne verujem da ikada hoce. U medjuvremenu, za vreme mog “sluzbenog” odsustva dogodilo se svasta- nesto novo, a u principu sve po starom. U jednom periodu sam bas “uhvatio” maha i kao pusten s’ lanca svake subote izlazio po klubovima u Becu, uzivao, djuskao, smejao se, ali se svaka zurka zavrsavala uobicajeno. Old fashion style kada dodjem u stan, legnem u krevet, obuzme me tuga, pa ne mogu da zaspim, jer nema ko da me doceka i zagrli. Pokusao sam da radim na tome i promenim nesto. Cak u nekim trenucima sam bas bio visoko motivisan da promenim nesto na svom ljubavnom planu. Hm.. Ljubavni plan. Ironija… Da li planiranje i ljubav uopste mogu da stoje jedno pored drugog i da li imaju veze jedno sa drugim? To pitanje ostavljam filozofima. Ja cu se baviti ukratko pitanjem svoje zaljubljenosti, sto je bio neko vreme vid moje okupacije. Okupacija je mozda bas prava rec. Okupacija – kao skretanje misli sa necega sto te tisti. Tistis me ti vec godinama, pa sam resio da me neko drugi “tisti”. Bilo je tu potencijalnih momaka, osmeha, nekih insekata (svakako ne leptira) u stomaku. I pored mog silnog truda, pokusaja, euforije, napora, strpljenja, nekako… Ne znam… Realno, od samog pocetka nije to to. Ipak pokusam, trudim se da komuniciram, da pruzim sansu, ali… Nema tu te cari, te spontanosti, opustenosti, zara… Ali zato se prekine svako dopisivanje totalno spontano i opusteno, bez ikakvog razmisljanja i zelje za nekim nastavkom. Bar sa moje strane. Ne mogu da kazem, trudili su se oni, trudio sam se i ja. I ne znam u kome je problem ili u cemu, ali sigurno je da ja nisam onaj decko sa kojim si se ti dopisivao onog leta 2012. Mislim da nikada vise necu ni biti. Ma, koliko se ja trudio, pokusavao, zeleo, nema tih varnica vise u meni. Pregoreo sam, sagoreo, izgoreo i opekao se. I zasto sada, umesto da spavam, razmisljam o bilo cemu, ja se opet vracam na ove stranice, pisem ti, a svi citaju sem tebe.

Fokusiracu se na lepe dogadjaje. Pored raskalasnog i high night life-a, uredno sam zavrsio i prvi semestar na master studijama, sa i ne tako losim ocenama. Krenuo sam na nostrifikacioni kurs za medicinskog tehnicara, da po ko zna koji put, pored visokog obrazovanja, radnog iskustva i to na visim pozicijama, obavljene nostrifikacije u Nemackoj, opet radim na “priznavanju” iste diplome u Becu. Kada sam se pred tobom X puta emotivno “ogoljavao” i pokusavao da steknem diplomu sa visoko cenjenim zvanjem “tvoj decko”, onda mogu i moje profesionalno zanimanje da nostrifikujem po razlicitim drzavama. Svakako cu dobiti bar neko priznanje, sto sa tobom nije bio slucaj, iako sam ulagao mnogo vise od svog vremena, truda, nerava, novca… Do sada sam polozio vec 3 ispita i jos toliko mi je i ostalo. U medjuvremenu sam nasao sebi zaposlenje. Ni manje, ni vise, nego u pedijatrijskoj ordinaciji. Znam da zvuci cudno. Deca i ja. Ja i deca. I sam sam bio skeptican kako ce to ici. Medjutim, to me je samo vratilo na one dobre stare dane sa tobom… Kada sam zamisljao tebe i sebe sa decom, a da ti to nisi ni slutio. Jednom smo se cak i dotakli te teme. Secam se da si rekao da zelis da imas vise dece, na sta sam ja odreagovao sa nesigurnoscu da bih uopste bio podoban za ulogu oca. Kao i uvek bio si slatkoreciv i rekao mi da bih bio divan otac. Osecao sam se jako posebno u tom trenutku. Dok sam na poslu cesto se setim tebe i te tvoje izjave, pa se u meni probudi ta zelja, da ti opravdam to i pokazem kako mogu biti dobar otac, sa jos boljim suprugom – tobom. Kao i uvek i kada nisi tu, ti si tu, nema te nigde, a opet si svuda. Nedostajes…

Nedostajanje, kada si ti u pitanju, kao da mi je postao hobi, dodatno zanimanje, moja svakodnevnica, ne znam ni ja… Znam samo da je u poslednje vreme, bez obzira na mnostvo i intenzivnost obaveza, bilo sve jace i jace. Nisam znao vise kako da se izborim sa time. Nocima ne bih mogao da zaspim. Vise ni lekovi nisu pomagali. Onda sam pokusavao da te nekako ignorisem, da ne razmisljam o tebi. Evo, nisam ti cak ni pisao mesecima. Ali zato nije prosla ni jedna noc, a da kad ugasim svetlo i legnem u krevet, ne pomislim na tebe, udahnem duboko, shvatim koliko mi nedostajes i trebas, i koliko te volim. Kada sam ustajao, nije bilo jutra, a da ne pomislim kako bi bilo lepo da me doceka neka lepa poruka od tebe, da budes razlog sto mi se zivi. I tako u tom jednolicnom ciklusu smenjivanja dana i noci, gde vreme samo prolazi, dok ja tapkam u mestu, sanjao sam te. San je bio i vise nego cudan i smesan, ali glavni akter si bio ti i to je najbitnije. No, napravio bih kracu digresiju, da bi mogla da se shvati poenta sna. Posto mi u poslednje vreme i pored silnih uspeha bas nesto i ne ide, i u opstem sam nezadovoljstvu. Nemocan da bilo sta tu promenim, razmisljao sam o promeni boje kose, na sta mi je vise njih sugerisalo. Ni manje ni vise – u plavo. Zvuci ekstremno, ali uzimajuci u obzir da sam bio kao klinac blondie i da sam to i dan danas kada je ljubav u pitanju, ne bi bilo lose da to i uradim. Nedostatak vremena i hrabrosti, a najvise jadan kvalitet i opadanje moje kose usled stresa su me odvracali od te zamisli. No, kada ne mogu ja, mozes ti… Pa si tako u mom snu, ti promenio boju kose u plavo. Ti, koji si izrazito crn i kome to uopste ne bi stajalo, uradio si to. U tom mom snu sam ti se smejao, zajebavao te apropo toga, ali sam u sebi mislio da i bez obzira sto si sada tako sav smesan, kao neki popaljeni teenager iz ’90-ih i kao kanarinac sa tom kosom, ja te volim svim svojim bicem. Poenta sna mi bas i nije jasna, sem ukazivanja da bez obzira na sve, ja tebe volim. Nakon par nedelja, u istom danu, u razmaku od par sati, dobijam od dve najbolje drugarice tvoju sliku na kojoj imas plavu kosu. Bio sam u soku. Uzasnut na sta licis sa plavom kosom, a nekako si i u licu sav ispijen. Mozda ti je samo u tom trenutku tako ispalo lice, ali ja se tesim da nisi srecan i da je to ustvari zbog toga. Kao i da to nezadovoljstvo pokusavas da nadomestis promenom boje kose. Kako god… Bio si mi odvratan u tom trenutku. Prijateljice i ja smo konstatovali jednoglasno da izgledas grozno, da si sisao sa uma i da me ne zasluzujes. Bio sam tako sav nabedjen par sati. Cak sam i iz revolta izbrisao momentalno te tvoje slike iz telefona. Ali to te nije izbrisalo iz moje glave, pa sam intenzivno razmisljao o tebi i po ko zna koji put shvatio da te ja ipak volim, pa cak i tako, uslovno receno groznog. I tako ti… Od sna do nocne more, ali nikako na javi. U jednom momentu sam hteo da ti pisem kako sam te sanjao i da ti objasnim celu tu situaciju odnosno “slucajnost” vezanu za tvoju promenu boje kose i kako tu ima neceg sto nas povezuje, u nadi da ces mozda konacno shvatiti znacaj svega toga. Mada, setivsi se da smo mi imali mnoooogo takvih “destiny moments”, koje si ti svaki put bezdusno ignorisao, odustao sam od te ideje da ti se javim. Ni ranije, kada je sve to sa nama bilo “svezije” ti fenomeni ne bi menjali nista u tvom slucaju, pa sto bi sada… Vremenom si postao samo jos veci i nedodirljiviji skot. Skot u kome ja opet vidim samo ono najbolje.

U medjuvremenu je dosao i moj 28. rodjendan. Tradicionalno nije izostala ni ovog puta prerodjendanska depresija udruzena kao i uvek sa prolecnom depresijom, da se osecam kao moljac dok se svi i sve oko mene bude, a ja polumrtav i bezvoljan, zivim i dalje zavejan u snegovima svojih emocija i tako krijem svoje rane i oziljke, okruzen hladnocom, cineci da se tako osecam sigurnije, dok u sebi pucam kao tanak led. Na moj rodjendan sam kao i uvek znao da neces poslati poruku, uzimajuci u obzir da sigurno ni ne znas da mi je rodjendan i da te je bas briga cak i da znas. Ali ipak sam se na svaku poruku trzao i pomisljao da je od tebe. Svaku bih procitao, nasmesio se, a onda smusio, jer nije to bilo od osobe od koje mi je ta cestitka najpotrebnija. Trudio sam se da mi to ne pokvari raspolozenje, da budem euforican i nekako sam uspeo u tome. Na zurci mi je bilo ultra, mega, giga, na momente bi mi nedostajao, ali bih te ubrzo izbacio iz misli pevajuci i nalivajuci se alkoholom. Tako je i dosao trenutak da se vratim u stan. Onako polupijan bio sam prilicno euforican i nije bilo opasnosti da ces mi nedostajati. Stigao sam u stan, skinuo se, istusirao, iskljucio svetlo, legao u krevet i kao i uvek tu krece moja najveca bitka. Sa prvom suzom sam vec spustio svoja bojna koplja, okacio belu zastavicu, zbacio stit i tako sklupcan plakao i jecao u sebi. Dugo vremena nisam pustio suzu zbog tebe. Mislio sam da ih nemam vise, da mi mozda vise nije stalo kao nekada, ali… Eto…Inace, nisam pozeleo rodjendansku zelju. Vec par godina unazad si to bio ti, kao i za svaku Novu godinu, ali ta zelja mi nikada nije bila uslisena, pa sigurno ne bi bila ni ovog puta.

Na kraju krajeva, nebitno je sa kime sam sve proveo ovaj, pa i sve druge dane, vec ko mi ne izlazi iz glave, iako je kilometrima daleko. Daljina je uvek samo bila izgovor i ne znaci nista. Mozda te sprecava da vidis, ali ne i da volis. Od trena kada sam otvorio taj “prozorcic svoje sudbine” na tom chat-u, znao sam da ces biti fatalan po mene, znao sam da ces me s*ebati. I jesi, i te kako… A rekao si da ces se potruditi da mi ne uradis to. Plasio sam te se, a istovremeno sam uzasno zudeo za tobom. I resio sam da ti se prepustim. Kao da sam hteo sebe da kaznim zbog te pozude. Ti i ja kao vatra i benzin. Ja kao mali plamen na dasku vetra, a ti kao benzin koji mi se lagano priblizavao. Zeleo sam zarko da me dotaknes, da dodje do eksplozije, da gorimo, da isceznem u tom plamenu sa tobom i ponovo se radjam u toj vatri ljubavi. Ali ti si ucinio da izgorim do temelja, a onda ispario kao benzin, dok sam ja ostao kao ruina koju kvase kise tuge. I tako okruzen dimom sopstvene propasti nedostizan sam za druge, dok negde duboko u temeljima te ruine svetli jedan mali plamen, kome treba samo jedna mala varnica, pa da opet sve zasija, da nestane dim i nastane opet onaj velicanstveni plamen ljubavi, zivota. Znam da bi bolelo, znam da bih samo ja nosio opekotine, ali neka… Nocas te tako prokleto zelim! Ne mogu vise to da drzim u sebi. Nazvao bih te, dotrcao ti u narucje bez reci, samo da me grlis i ljubis, da gorim sa tobom kao nekada, da me ucinis ponovo zivim, da me ostavljas bez daha dok me tvoje ruke stezu. Da gorim u plamenu strasti sa tobom, da otopis moju ledom okovanu dusu i ponovo ozivis plamen u mom srcu koji gori samo za tebe…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s