Da l’ da srce nacrtam ili da te precrtam?

Opet sam tu, negde izmedju srca i razuma, tamo negde – gde se ljudi vole. U realnosti samo ja volim, a u snovima bi mozda i ti mene voleo… I dalje… Eto, tu negde sam ti ja, zivim na ivici i umirem u istom trenu. Tu gde si me nekada nadahnjivao ti i tvoja ljubav, sada me nadahnjujes opet ti, moja ljubav prema tebi i tuga za nama. Jednostavno nemam mira… Stari zacarani krug: opet sebe krivim, opet bih vristao i plakao od muke, lomio stvari kao i ti ovo moje srce u najsitnije delove.

Osecam se tako puknuto, osteceno, iskrpljeno, istroseno, iscedjeno i vise ne znam ni ja koji bih izraz upotrebio za svoje trenutno stanje, koje je odavno postalo hronicno. U mom slucaju – ljubav kao bolest, ti kao tumor mog srca. Ako te ostavim tu – ubijas me, ako bih te iscupao – ubio bih se… Znam da bi ti ovo sve zvucalo kao patetika, moje ludilo, kao pokazivanje mojih slabosti, ali… Jaki ljudi na kraju puknu zbog sitnica i onda je to lavina emocija koju je nemoguce zaustaviti dok sve ne izadje, sva bol, sva nagomilana tuga. Eto, ti si ta sitnica, sitnica koja mi zivot znaci. Ona zelja, kada padne noc i sklope se kazaljke, kada zaboravimo na sve one ostvarene zelje, sva ta bogatstva, uspeh, stanove i kuce, velike snove, najbolja kola, bankovni racun sa mnogo nula… Ti si ta zelja zbog koje placem, a zbog koje sam se nekada radovao. Ja volim, a ti mrzi, pa ko vise izdrzi…

Onda se zapitam po ko zna koji put zasto ja uopste patim i da li si vredan toga. Da li treba da patim zato sto si bio necovek prema meni i povredio me? A onda pokusavam da te opravdam i razumem, tovarim na pleca pored svojih grehova, jos i tvoje. I u celoj toj igri mog srca i razuma, TI ostajes moja dozivotna prica, a JA tvoja davno zaboravljena tema. A gde smo onda u celoj toj igri MI? U toj prici Mi ti uvek odnosis sve, a ja bih pruzio i ono sto nemam. Prokleto boli… Ali uvek za milimetar je ljubav veca od boli. Taj milimetar je uvek jaci od svih tih kilometara koji nas dele. Uvek uz pomoc tog milimetra doletim do tebe u svojim snovima, gde bih stao pred tebe i priznao ti da sam nestrpljivi idiot, zajebani namcor, cinican, bezobrazan, drzak, nekada sebican, uzasno tezak, svadjalica. Da, sve sam to ja, ali ne mozes me ipak mrzeti. Potpisujem. Ali zasto se onda ponasas tako sadisticki prema meni? Onda se razbesnim kada se setim kako si me ugrizao za srce – zivotinjo! Nekada si me dzentlmenski grickao po kozi. Mnogo si bre tezak, naporan, nepromisljen, temperamentan, lud, tvrdoglav, sve mora biti po tvom, bas onako kako ti i kada ti hoces, brutalan, planes u sekundi i kao uragan rusis sve pred sobom… Po ovom opisu se savrseno uklapas u opis jednog psihopate, zar ne? Ali ja sam te samo opisao onakvog kakav jesi – meni savrsenog sa svim tim tvojim nedostacima. Poljubio bih te u tu tvoju divlju narav. Znam da sam lud. Ma i ti si lud. Oboje smo ludi. Svako na svoj nacin. I… Umesto da skupim hrabrosti da te “precrtam” u svom zivotu, skupio bih hrabrosti ili mozda bolje receno – ludosti da ti nacrtam srculence na zamagljenom staklu prozora. Pa da tako uz svetlost mirisljavih sveca, nakon pojedene pice pijemo vino, ogovaramo ljude, prepricavamo knjige, filmove, serije i pricamo kako je sve ostalo sra*e.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s