Still in love with Judas

Mnogo novogodisnjh doceka sam prop(r)atio. Vecina njih je uglavnom bila nista posebno. Ali posebno grozan docek je bio docek 2015., jer sam sedeo u stanu, zbog povracanja i proliva. Gde ces gore… A sada shvatam, da je taj pocetak nove godine bio odlican u odnosu na ovaj. Jesam se ja sada lepo proveo i uzivao, platio cenu tako sto sam se smorio kada sam se vratio u stan. Ali ono najgore je tek juce uvece doslo…

S obzirom da si mi rekao jos 29.12.2015. da si bolestan i da odlozimo vidjanje, na sta sam ti odgovorio da sam do 04.01.2016. u Beogradu, mogao si da iskalkulises (otprilike) da li se mozemo videti ili ne. Zvuci sebicno sa moje strane sto tako kazem. Ali budimo realni… Ako mozes da ides na docek i kod tvojih, a navodno umires od bolova, zasto ne bi mogao da provedes vece sa mnom. Uostalom sam si me pozvao da dodjem i ocigledno si se pokajao. Lepo sam te zamolio da mi kazes, ako me ne zelis u svom stanu. Stvarno ti ne bih pravio problem (na sta i nemam prava) i vise ti se nikada ne bih javio. Tvrdio si da nije tako i da ces se javiti. Izvini, ali juce je bio prvi, a ja sam samo jos danas i sutra tu. Cim ne javljas nista, necemo se ni videti. U redu… Ali zar u tom slucaju nisi mogao da kazes da se necemo videti i kraj. Da si izmislio neku dobru laz, sto ti ne bi sigurno tesko palo…

Iako nisi zasluzio moje razumevanje, ipak sam juce napisao poruku da sam svestan da od vidjanja nema nista i da mi je jako neprijatno sto ti stvaram obavezu (kao da ti pa nesto radis, sem sto spavas i verovatno igras igrice) i osecam se kao da se namecem i zbog toga bih ti samo poslao poklon za useljenje, koji sam ti kupio i vise nikada ti se ne bih javio, pa ne znam sta da je u pitanju. Blog bi trpeo sve, kao i obicno. Pitao sam te za novu adresu koju nemam, ili da ti eventualno posaljem poklon na staru, ali opet da proverim sa tobom, jer ne zelim da ti pravim problem sa tvojima. Odgovor je bio da je i tebi neprijatno i da ne treba poklon i da se nadas da se ne ljutim. Ne ljutim se ja, ako si stvarno bolestan, ne ljutim se i da nisi, ali me razocarava pomisao da si vec unapred znao da se necemo videti, a to nisi hteo da mi kazes. Odmah si odgovorio sa svojim grohotnim “Ha ha, ti si ubedjen da se ja foliram i da sam zloca”. Cemu ova pasivna agresija? Odgovorio sam ti da ne mislim to i da ne zapocinjes ono sto ne treba. Inace, kad vec spominjes ovu ljutnju… Nisi napisao, mozda sutra ili prekosutra se vidimo, vec samo da me otkacis. Vec sam bio besan, jer sve ovo lici na dobrog starog tebe, a ja sam toga sit. Pokusavam da se iskuliram i uspevam u tome. Kao i uvek okrivljujem sebe i jos jednom ti saopstavam da mi je jako neprijatno i da nije ni trebalo da se javim, da je moja greska, samo sam sve upropastio.  I opet pitao sta da radim sa poklonom. Na to si kao i obicno poceo da me ismevas kako opet dramim, kako sam isti i standardna tvoja lekcija o mom ponasanju. Ne znam gde je drama u svemu ovome sto sam prethodno napisao, ali sada je vec postajalo dramaticno, jer si poceo da budis stare demone, djavole mali. I opet sam pokusao na fin nacin da ublazim situaciju, ali ne… Ti si nastavljao da “sipas” i da mi prebacujes i za mail od letos! Molim?! Setio si se toga?! A ocigledno te je pogodio sadrzaj, cim si se tada rasplakao i cim ga se i danas secas. Ne da ti mira? E, pa ni ja nemam mira zbog tebe vec duze od 3 godine, pa te ne vredjam! Placem, cutim i pisem ovde da ne bih skroz poludeo. Ali po tebi ja dramim… Pa i da dramim, sta je tu lose? I to je emocija. Ustvari, sam zivot je jedna drama, sa primesama komedije i tragedije, ali ti bas volis ovaj drugi zanr. Kao i uvek odmah prekidas kontakt, odmah me krivis za sve. I ko sada drami? Ja koji hoce da razgovara i moli te za to sto puta, preklinje i trazi da mu posvetis par sati? Ili ti, koji odmah sve radikalno prekida, pompezno odlazi, prebacuje za nesto iz davne proslosti, preti mi blokiranjem itd.? I tvoja cuvena, neizostavna kako sam ja jedan veliki manupulator nije izostala ni ovog puta. Prebacio si mi kako ne zelis kontakt jos od naseg prvog raskida, ali ja stalno iskacem, zovem, pisem, smaram (reci koje is ti upotrebio za svaki oj pokusaj da ucinim nesto lepo, izgladim odnos, iznenadim te i slicno)… Ako ti stoko, jedna, okrutna priredim iznenadjenje za rodjendan, to ne znaci da ja iskacem kako ti kazes i da smaram! Ako se borim za nas, to nije smaranje, to je borba, to znaci da mi je stalo! Svaki put kada bih ti “iskocio” bilo je samo da te iznenadim za rodjendan ili cisto da se javim prijateljski, a TI bi svaki put nacinio prvi korak, poljubio me i… I kada bih pitao sta to znaci, da zelim da pricamo, ti bi me ucutkivao poljupcima i dodirima uz opravdanje da ne kvarim trenutak. To je bio problem! Sto nismo pricali, a mogli smo. Sto si ti sve gurao pod tepih, a ja na to cutao. I kada smo kod “iskakanja” treba da te je sramota! Kako bih ja voleo da neko za mene iskace tako kao sto sam ja za tebe, da mi napise Spomenar, da mi posveti Dnevnik, da mi kupi kartu za Beyonce, da mi napise 101 razlog zasto me voli, da mi priredjuje vatromet za Novu godinu (dobro, pokusao sam samo, ali nije uspelo) i jos mnogo toga, koliko samo pisama, posveta, cestitki… Da je neko samo pola od toga uradio za mene, pa ja bih ga zenio!

“Nikada ne treba ignorisati osobu koja nas voli i brine o nama, jer mozemo izgubiti mesec dok sakupljamo zvezde.” Iako mi je ljubav pre tebe bila nepoznati pojam, bio sam svestan ove izreke. Ali sve je to uzalud… Kako god se ja postavio, ti si samo nastavljao da bljujes vatru i kopas po proslosti, dok meni pripisujes kako ja zivim u istoj. Ja ne zivim u proslosti, vec ona zivi u meni na moju zalost! I hteli mi to ili ne, ta proslost je deo nas i ona nas cini onim sto jesmo. I iako je to “samo” proslost, znacaj ne bledi. Proslo je mnogo godina i proci ce ih ko zna jos koliko, ali ono sto smo ti i ja imali, nece moci nista da promeni. Ti si odjednom sav optimistican i pun zivota, samo hrlis napred i ne okreces se. Dragi moj, okreni se, jer ne bi trebalo da se stidis. Ali ti se ocigledno stidis. I ja bih se stideo na tvom mestu. Okreni se, pa se seti sebe. Ti si u sustini samo jedno malo mracno, depresivno stvorenje, koje nije znalo sta ce sa sobom i svojim zivotom, jer ni ne zna sta znaci zivot, posto su ga mama i tata vecito stitili i pazili kao princa, koji je ziveo u svojoj bajci. Sam si mi rekao da si imao napad panike kada si zavrsio studije, jer nisi znao sta ces sa sobom. Ni dan danas ne znas sta bi sam sa sobom. Nista ti ne bi uradio u svom zivotu da nisi imao srece da imas takve roditelje, takve prijatelje i uvek nekog da te gura i vuce napred, jer si jedna lenja buba, da ne kazem parazit! I ovaj posao na brodu ne bi nasao da ti nije bilo prijateljice. Budi realan. Da li si zato sada sav bitan? Uspeo si u zivotu, je l’? Sada imas svoj stan? Imas posao? Imas novac? Bravo! Ja sam sve to imao i sam dosao do svega toga onog prokletog jula 2012. kada sam ti se javio na chat-u. Po tadasnjim, a i danasnjim drustvenim standardima, bio si samo jos jedan propalitet sa akademskim obrazovanjem. Ali ja sam tada video mnogo vise od toga, jer znam kako je to kada si u depresiji, kada nemas novca, kada si na grbaci roditeljima, kada ti sistem u drzavi vredja inteligenciju. Nisam se ponasao kao visa vrsta u odnosu na tebe. Od kako smo stupili u vezu nastojao sam da ti nadjemo neki posao, da budes i ti zadovoljan na tom polju zivota, a da pritom znas da ces do tada imati apsolutnu moju podrsku u svakom smislu te reci. Zaboravio si to? E, pa ja nisam…

Nije sreca para puna vreca. Ja sam to uvek znao, a narocito sada. Dzaba i ta Nemacka i stalan posao, dzaba sve te hiljade evra na racunu, dzaba svi ti izlasci i shopping bez prebrojavanja novca u novcaniku, dzaba sva ta garderoba, stanovi koje imamo, dolasci, odlasci, putovanja… Dzaba meni sve te nostrifikacije, sada Bec, master studije, polozeni ispiti, novi stan, novi namestaj… Nema niceg sladjeg od onog sto smo ti i ja imali. Onaj mali stancic na Zvezdari, ona garsonjera, mala kuhinjica, kupatilce u koje smo se gurali, polovni krevet na rasklapanje, na kome smo noci provodili, grlili se, ljubili, drzali za ruke, spavali sa osmehom na licu i budili se tako, onaj dorucak u krevetu, golicanje, suze, smeh, smrzavanje i ususkavanje pod cebe, dok TA pec duva sve vreme, a ne moze da zagreje prostoriju, laminat koji je krckao, slatkisi i hrana iz Maxija, povrce i voce sa Cvetkove pijace… E, to je moj dragi bio zivot! To je bio uspeh! Imali smo jedno drugo i imali smo sve, sto mnogi nikada nece imati i za cime zude citav zivot. Ali tebi to nije bilo dovoljno. Nekako sve vise sticem utisak da si postao onaj ljigavi skorojevic, malodusna sejacina punog novcanika, koja radi u inostranstvu i ima sve sto se kupiti moze. Voleo bih da nije tako, ali… Kako god… Sit sam vise toga da od svih tvojih govana pravim pitu najlepseg ukusa. Jos u julu 2013. sam bio sit tog tvog sovinizma, tvojih nekih apsurdnih principa, tripova u glavi i slicnog. Zato sam ti i vrato sve ono sto si mi ikada poklonio. I kajao sam se posle toga i plakao, i pozeleo one dve solje, onog medu, da ga zagrlim, kada vec ne mogu tebe… Ali sada ipak mislim da je to ipak bila najbolja odluka, jer si skotina! I trebalo je da te povredim. I opet bih to uradio, ali ovog puta uz jedno dobro citanje lekcije, a ne kao onda uz cutanje i naviranje suza, koje nisi mogao da vidis od naocara za sunce. Idiote…

Ali ja sam taj koji iskace, koji smara… Zasto si onda par meseci nakon toga dosao kod mene podvijenog repa? Nisam te zvao i nisi mi trebao. I da jesi, imao sam i ja neki ponos. A sada mi kazes da obrisem tvoj broj. Obrisao sam ga tada. Po ko zna koji put tada sam bio spreman da te izbrisem iz svog zivota kako znam i umem. Ali ti si uvek bio taj koji je iskakao, a ne ja. Nisam ja bio taj koji je odlazio, pa se vracao. Ja sam uvek bio tu sa tobom i uz tebe i kada nisam bio tu. Ja sam onaj koji te je uvek cekao na peronu nade cekajuci novo leto sa tobom. Ali ti to ne mozes da shvatis. Ne zelis kontakt jos od prvog raskida. Ma, je l’? A sto si se onda vracao svaki put. Sto si me uvek prvi poljubio?! Sto si onda pravio dramu na aerodromu, kada nisam hteo da ti pruzim ruku i pozdravim te?! I ko zapravo pravi dramu? Zapitaj se dobro. Ja ili ti? Ja sam samo hteo da cuvamo ono sto imamo i da uzivamo u tome. Ti si bio taj koji je hteo vise, veliki ambicionista. Nadam se da si dobio vise. Ali imaj na umu da je malo nekad vise. Ko razume shvatice…

Pretis mi blokiranjem… A meni govoris kako nisam sazreo. Ja ne resavam probleme ignorisuci ljude oko sebe, blokirajuci ih na telefonskim aplikacijama i drustvenim mrezama, praveci se da nesto sto je bilo ne postoji, drzeci neki nepotrebni gard i glumeci ludilo. Ja razgovaram sa ljudima, ili barem to pokusam, saslusam, vicem, placem, spustim gard, progutam ponos… Ne zato sto sam glup, ne zato sto sam mazohista ili slabic, vec zato sto ne zelim da zbog nebitnih stvari izgubim vredne ljude oko sebe, jer ja sam samo covek od krvi i mesa. A ti celicni… Samog sebe gusis tim svojim oklopom. I verovatno si jako nezadovoljan svojim zivotom i nesrecan, bas kao i ja, ali neces to da priznas sebi. Mada, to i jeste bio tvoj cilj. Zar ne? Na jednom od mnogobrojnih raskida si mi rekao da ti moras jos da patis (sta god da ti je to znacilo)… Svakako je patologija… I pored svega toga, opet sam se trudio da te razumem, da budem uz tebe, da ti oprostim, da predjem preko svega, ali… Jednom djubre, uvek djubre. E, pa djubre moje najsladje i najmilije, nadam se da patis i od sveg srca ti to i zelim, jer zaista to i zasluzujes, a to si i sam hteo. Uzivaj!

Iako me trenutno zaslepljuje bes, povredjena sujeta, emocije i moj Ego, ipak sam svestan da te volim… Da volim Judu koji me je opet izdao, prodao, bacio, sutnuo… I za kraj mi rekao kako je izgubio 4 sata na nebitnu osobu. Lepo od tebe. Hvala ti. Samo neka si ti meni bitan… Necu te opterecivati svojim osecanjima, jer te ipak postujem, iako tvrdis da te ja ne postujem, kao ni tvoje odluke. Ironija… Sve ovo i pre i sada i ubuduce nije ni jedna od mojih odluka. Mislim da su sve tvoje. Pa, cak ni to sto te i dalje volim, nije moja odluka. A ova noc bez spokoja je samo moja… Bice dovoljno duga za plakanje u tami sobe, u tamnici svojih osecanja prema tebi, koja koliko god bila lepa, postaju teza i od najgore kletve. Pa i da je kletva, postojale bi cini koje bi je skinule, a ovako… Mhm… Problem je u tome sto si ti jedino resenje. I tako onda dolazi kletva kletve, da covek uvek misli na onog koga zeli da zaboravi. Pitam se za koju cenu si me veceras “prodao”, koliko je to jos mojih suza, neprospavanih noci, godina samoce, unutrasnjeg nemira, preskakanja srca, depresije, apatije, nervoze, ludila… Da li je ovo zaista poslednji put? I da li je vredelo? Eh, moj Judo…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s