You’re still written in the scars on my heart

Sat je jos jednom otkucao svoje, kazaljke su se poklopile. Januar, ponoc je… Svi se ljube… A ja kao i uvek nemam tog nekog kog bih poljubio i onako usputno mu po ko zna koji put rekao da ga volim. Ustvari… Ma, imam ja tog nekog, ali taj neko ne haje. Toliko nade polazemo u tu novogodisnju noc, kao da ce se sa tim prvim januarom sve izmeniti, krenuti na bolje, ali sve ostaje isto, samo dani ce prolaziti… A tebe i dalje nece biti tu. Nova godina, novi poceci, “kao” novi ja, ali me gusi prasina starih secanja i osecanja, proslost me davi i ovo moje ludo srce mi sve kvari… I tako iz godine u godinu od kako znam za tebe. Plasim se da je to postao sastavni deo mene i mog zivota. Iako svake godine na doceku zamilsim jednu zelju, ne ostvari se. Ostaje uvek samo tako u mislima… Ovog puta je nisam ni zamislio. Nema svrhe. Onaj ko bi trebao da je cuje, usliisi i ispuni mi je, ocigledno je gluv za mene.

Ludovao sam, lepo se proveo, smejao se i uzivao ove noci, mada sam znao da kada svane nece nista biti drugacije. Nema tog novog carobnog jutra. I dok noc ide u susret novoj zori, novom danu, ja sam se uputio ka stanu. Novi pocetak, euforija zbog vecerasnjeg provoda, osmeh na licu. Ali u sebi se lomim na milion delova i ne zelim sebi da priznam. Ali kako se priblizavam stanu sve sam blizi da puknem od tuge koja me obuzima.  Svi se vracaju u paru, drze se za ruke, srecni su, cestitaju Novu godinu, smeju se iz sveg glasa. I svi oni ce leci pored nekog, zagrliti ga, uhvatiti za ruku, sabirati utiske sa zurke… A ja… Sta cu ja? Kao i uvek, ceznucu i zamisljati kako to uopste izgleda, jer to nikada ni sa kim nisam doziveo. Jedina osoba sa kojom sam mogao da zamislim sebe u takvim trenucima bi bio ti. Zar trazim tako mnogo? Dok mi se sve to vrzma po glavi, nastavljam uzurbano da hodam dalje. Napolju je tako hladno i trebao bi mi tvoj zagrljaj, koji naravno necu dobiti. Deda Mraz je i ove godine zaboravio na mene. Ulazim u stan, zakljucavam vrata i gledam. Sve je tako prazno i tiho. Nema jelke i pokloncica ispod nje. Samo onaj poklon za tvoje useljenje stoji pored ormana. Verovatno ga neces ni dobiti, jer mi se vise neces ni javiti. Ili ces se javiti kada odem iz BG-a, uz izvinjenje da si hteo da se vidimo, ali eto… Bio si bolestan… I kako da ti zamerim? A mozda me i samo lazes… Kako god, nedostajes. Prokleto boli svaki oziljak na srcu koji si ostavljao. Vristao bih… A samo sam hteo da si tu, da me zagrlis ove hladne noci, da grejem stopala na tvojima, da me drzis za ruku, da ti dam poklon, da slusam otkucaje tvog srca, sklupcam se pored tebe i tako zaspim… Jednostavno, da te volimi da se osetim zivim.

Na trenutke pomislim da ces mozda nazvati, da ce se neko cudo dogoditi, pa gledam u telefon i zamisljam tu scenu. Pomislim da ces mozda popustiti i da ces se samo onako spontano stvoriti niotkuda, kao sto si nekada znao. Ne bih te pitao ni kako ni zasto, ni gde, ne bih ti ni prebacivao. Samo bih te zagrlio iz sve snage  ostao u tvom narucju… Ali, na kraju uvek ostajemo samo moja samoca i ja. Vrzma mi se po glavi kako je moglo da bude sve idealno, a nikada nije… Kazu da je svako od nas kovac svoje srece, a ja se nekako samo uvek lupam po prstima, a nista da skujem. Barem ne nesto lepo. Tonem u svoj ponor, ponor pun secanja na tebe, mojih neostvarenih zelja, mojih osecanja… Placam cenu. Svaki osmeh koji odglumum placam tugom, uvek kada ostanem sam. Zapravo, ja sam uvek i bio sam. Jedino sto si me ti za ono kratko vreme razmazio i naucio na lepu rec, topli pogled, nezan zagrljaj, vreli poljubac, mekan dodir… Breeeee! Mrzim kada oboje glumimo da nam je svejedno, a jednom od nas sigurno nije. I to sam naravno uvek ja. I kao i uvek, ja sam bio taj koji je probio led po ko zna koji put, poslao ti prvi poruku za Novu godinu, ne nesto posebnu, ali svakako recitiju od one kojom si mi uzvratio. Pisem ja tebi dragi moj i vise nego dovoljno i pisacu ti jos ko zna koliko,a da neces ni znati. Ali jedno u toj poruci ti nisam sinoc napisao. Mada ti to vec znas. Znamo oboje, samo se pravimo da nije ocigledno. Ja pokusavam da sakrijem, a ti da ne primecujes. I to cu izgovoriti i ove noci svecano prvi put ove Nove godine, kada budem ugasio sva svetla, pokrio se i spustio glavu na jastuk… Blento, volim te najvise na svetu…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s