You cut me up and I keep bleeding, I keep bleeding love…

“Naizgled prepotentan, hladan i nedodirljiv, namcorast, sarkastican, temperamentan, impulsivan, od strane mnogih okarakterisan kao “zao”. Da… To sam ja. U sustini to i nisam ja, vec ste me vi takvim napravili. Vi, ljudi, koji ste me okruzivali i trebali da mi budete oslonac, da me razumete, da me saslusate, pruzite paznju, da ostanete… Ali niste. Samo ste me iskoristii, uzeli sta vam treba, izdali i na kraju nestali kao prasina. Zato je ostala gomila uspomena, lepih i ruznih, onih kojih se rado (ne) secam. Ponekad se osecam kao strasni kolekcionar uspomena. Na trenutke pomislim da ludim, jer sve je to samo u mojoj glavi, nema niceg opipljivog, vidljivog, osim onih tragova na dusi, onih oziljaka na srcu i njegovog lupanja, povremenih suza i osmeha na licu, dok se te uspomene vrte po glavi kao ringispil na vasaru. Uvek neko ode, dodje neko nov, neko dobije i gratis voznju i to po vise puta… I tako vec godinama unazad, evo vec cetvrta za redom, na danasnji dan ringispil u glavi krece sa radom, necujno se vrti, a u pozadini kao da se cuju tihi, lagani zvuci muzicke kutije i kako sat otkucava i vreme odmice, cuje se sve jace, a secanja naviru u raznim oblicima, bas kao flash back.

Taj 21.07.2012. zapravo je poceo zalaskom Sunca. Pada mrak, pale se svetla grada, a ja sam, zbunjeno lutam ulicama Beograda, ne bih li taj glas koji mi je davao smernice preko telefona, spojio sa tim likom koji je iskocio ispred mene na pesackom prelazu, dok sam ja u tom trenutku razmisljao sta treba da kazem i kakvu facu da slozim. Nekako kao da si uvek bio korak ispred mene, genijalan u spontanom unistavanju planova, uza specijalnost – #daseuspesnoposeremnasvakoiznenadjenjekojeonprirediodsrcaiuzivamutome. Ako se ukuca par reci iz ovog hashtag-a u mom pretrazivacu uspomena, iskocice gomila njih, a u glavnoj ulozi, naravno – skot, djubre, gad, egocentrik, egzekutor, manipulator, emotivni invalid. Jednom recju – TI. No, za sada dosta sa komplimentima, jer bih se vratio na taj pesacki prelaz, koji simbolise ulaz u danger zone, zonu visoke radioaktivnosti i toksicnosti, nuklearni otpad, bez ikakve naznake o tome. Tu si stajao samo ti, sa osmehom na licu. Delovao si simpaticno, mada sam znao jos i pre tog trenutka da si nevolja. I eto ti jos jednog epiteta. Ali ja ne bih bio ja, kada ne bih tako nekada ignorisao onog “zlog” mene, u pomami “I wanna do bad things” I tako je odjednom  dosao i onaj deo “with you” sa tobom u paketu. I bio sam sa tobom te noci, skoro u svakom smislu te reci. Ovo vec pocinje da zvuci kao pocetak neke jeftine ljubavne drame “Jedna noc i kajanje“. No, zaista je bila noc i sve je delovalo bezazleno i mirno, sem glasa u mojoj glavi da izgledam grozno i da mozda treba da krenem kuci, dok ne ode poslednji autobus. A onda je sve to “pokvario“ nezni dodir tvoje ruke. Kao led koji pukne i nastavlja da puca dok me gledas tvojim prodornim ocima, onako milo. I topim se zaista kao led, sve odbrane padaju, pa tako i ja u tvoje krilo.

Bilo mi je lepo, te sam zaboravljao da moze biti “klizavo”, ali nisam hteo o tome da razmisljam, iskljucio sam taj “alarm“ za ono sto ce uslediti kasnije. U tom trenutku osecaj je bio neverovatan, neopisiv, da ga cak ni dan danas ne mogu opisati. Ali to se moglo videti u mojim ocima, sto si i sam primetio tada. To je bio “onaj” sjaj u ocima. Onaj dodir kada shvatis da krila mogu biti i necije ruke. Do tada nisam ni verovao da takvo nesto postoji, ali ti si uspeo da me razuveris, uspeo si da “rastopis” ledenog kralja. I tako je sve zapravo pocelo… Zvuci kao “Nekada davno… Pre nego sto je postao Ledeni kralj…”. I osecao sam se tako. Kao da je novi ja oziveo, probudilo se ono davno zatoceno dete u meni i u skladu sa tim pravio sam gluposti. Ovog puta iz ljubavi. Od ledenog kralja, do dvorske lude. A onda sam ti dosadio u jednom trenutku ili ti mozda cak nikada nisam nista ni znacio… Ne znam. Ne znam ni da li ti sam uopste znas… Ali znam jedno… Znas i ti… Nisam umeo da taktiziram, nisam znao ja to “na kasicicu”, ni ljubav, ni ljutnju, ni reci. Nisam stedeo. Voleo sam te onako pravo, istinski… Onako ludo, bolesno, bez razmisljanja… Onako zlobno i nesebicno… Onako, do kraja… Do poslednjeg daha i davao ti se ceo, da ni uzdah od mene ne ostane. Ljutio sam se na tebe bucno, znao da ti dramim, u istom trenutku iskaljivao bes na tebe, bio ti kriv ili ne, a u istom tom trenutku ti prastao i ubrzo i zaboravio razlog moje srdzbe.

Mozda sam bio previse “drven“, jer su mi dodiri, zagrljaji, poljupci bili nepoznanica, jer ipak sam odrastao u Ledenom kraljevtsvu. Ali i rec je dodir, samo ako umes. Jednom prilikom si mi rekao da sam vrlo vest sa recima. Bio sam preponosan, narocito sto si mi ti to rekao, jer bas i ne delis komplimente, barem nisi meni. Ali zato sam ja pricao, nekada i previse. Nekada izgovarao reci bez razmisljanja. I one brutalne. I one na koje sam ponosan. A i one koje bih voleo da sam precutao. Ali uvek sam govorio ono sto sam osecao i stajao iza toga. Ne umem ja to da sakrijem. Mnogi su mi rekli da to nije pametno, pa cak i ti sam. Znam da sebi tako otezavam zivot. Pitam se da li oni koji sve to “dozirano“ rade zaista zive i da li to sve uopste ima smisla. Ne umem ja to u razlomcima, da dajem trecinu osmeha (onaj sarkasticni i kiseli osmeh se izuzimaju, jer su posebna vrsta mog osmeha), pola zagrljaja, cetvrtinu ljubavi. Dajem sve od sebe ili nista. Jednostavno… Ja to tako… I opekao sam se bezbroj puta, a sa tobom najvise. Bolelo je neopisivo, dovodilo do ludila i do mojih mnogobrojnih ispada pred tobom. Zbog mnogih cu se kajati dok sam ziv. Nisam bio savrsen i daleko sam od toga, bio sam samo jednostavno ja… Onako opicen, blesav, neotesan, lud, tezak kao crna zemlja, ali zaista sam te prihvatao sa svim onim sto ti jesi i sto nisi, sa svim tvojim mracnim stranama, koje ne verujem da iko sem mene tako dobro zna. Ipak ne bih te ja zavoleo da nisam osetio tvoju dobru dusu, da mi nisi ulivao poverenje, da nisi tako sarmantan, duhovit, inteligentan, detinjast, seprtljast, unikatan, jednostavno prava mala mica.

Bili smo kao Beauty & the Beast, cesto menjali uloge. Nasa prica je jako kratko trajala, ali ipak je bila kvalitetna. Prosli smo svasta- nesto i zaista imali ono za cime ljudi tragaju ceo zivot, a neki i umiru u toj potrazi. Bili smo klinci, bilo je to sve nevino, neokaljano, cisto, istinski, naivno, neiskvareno. No, nekada samo ljubav nije dovoljna. Bilo je bas kao u bajci. Ali nije bilo zle vestice, niti cudovista, to smo bili mi sami. Nista nam nije stajalo na putu, do mi sami sebi. Naprotiv, imali smo podrsku gotovo sa svih strana, ali…

Ako iko iz Disney-a planira da ekranizuje gay bajku, treba da se obrati meni. Ustvari mozda ipak tebi, jer ti imas sve pisane dokaze i razne dzidza- bidze, sem ako nisi to pobacao u nekom od naleta svog besa ili se mozda tvoj Mr. Right postarao za to. Ja nemam bas nista sem secanja. To je jedino sto je meni ostalo od nas. Nasledstvo, koga bih se nekada rado odrekao, ali niko ga ne zeli. Stara prasnjava kutija mojih secanja, koja se uvek na danasnji dan sama otvara i… Jednostavno radi ono u cemu je najbolja, vraca me u period kada sam bio najsrecniji, kada sam imao tako malo, a tako mnogo. Beograd, Pancevo, dva nezrela klinca, koja su nedavno zavrsila studije, leto, romansa… Zvuci zaista kao neki film. Ako ti se ovi iz Disney-a jave, neka promene kraj. Znam da je tebi to smor i klise, ali pobedio si u realnosti. Dobio si kraj kakav si zeleo. Neka ljudi znaju da i mi “pederi” umemo da volimo, da zelimo isto sto i oni: porodicu, da volimo i budemo voljeni. Neka bude happy end, bar na velikim bioskopsim platnima i malim ekranima. A mi… Mi znamo kako se zavrsilo. Tesicemo se sa: “Maybe it’s not about the happy ending, maybe it’s about the story”. Bilo kako bilo, lepo, pa je bolelo neopisivo… Znas, ako si nekada sedeo pored lava, tesko je posle toga sedeti sa obicnim mackama. Na kraju krajeva voleo sam svim srcem, naucio da progutam nekada svoj ponos i lakse prastam, da cenim male stvari jos vise, da bolje cuvam ono sto imam. Ostvario si mi mnoge snove, pa cak i one, koje je tek trebalo da sanjam, a onda srusio iste, pa cak i moju realnost, ali barem znam da sam ziveo. Znam da sam kod tebe na “black” listi i da ti nisam ni na kraju pameti, ali nema veze… Tebe to sada cini srecnim, a nekada sam to bio ja (valjda)… Ja te ne mrzim, niti cu to ikada moci…

Because, you are my Once upon a time…”

Vienna, 21.07.2016.

 

Opet sam progutao ponos, napisao ovo pismo i poslao ti ga. Ali, mislim da ove godine neces odgovoriti. Nekako osecam da sam ti samo davna proslost i apsolutno nebitan, dok ja… Jos uvek te volim, bas kao nekada, samo cutim o tome, dok u sebi vristim. Srecna nam cetvorogodisnjica, blento…

Fire meet gasoline

Proslo je vise od 3 meseca, a ni traga ni glasa od mene. Mozda sam se zaljubio… Mozda sam te konacno zaboravio i resio da ti vise ne posvecujem svoju paznju. Mozda sam umro. Pa… Umro sam onog dana kada si resio da me zguzvas kao malo parce papira i bacis. Dakle, mogu da dajem sebi vec visegodisnji pomen, samo ne znam na koji datum, jer si se ti vise puta igrao raskida sa mnom, tako da ne znam koji bi datum bio zaista datum moje nezvanicne smrti. Osecam se kao frankenstajnovo cudoviste, napusteno, odbaceno, izgubljeno, izdano, izigrano, povredjeno, jadno… Kreacija, sastavljena iz ponovo sakupljenih sopstvenih delova, zakrpljenog srca i iscepane duse. Samo sto ovo cudoviste poseduje i dalje svoja secanja i zna koga voli. Kao uklet…

Proslo je zaista dosta vremena i svasta se tu dogadjalo, uglavnom lepe stvari, ali… Uvek ima to “ali”. Pokusacu ukratko… Nakon nase zustre Happy New Year svadje, ja sam utapao svoju tugu ovde na blogu, a ti si ostao dosledan tome da me ignorises i dalje, i to se nije do dan danas promenilo i ne verujem da ikada hoce. U medjuvremenu, za vreme mog “sluzbenog” odsustva dogodilo se svasta- nesto novo, a u principu sve po starom. U jednom periodu sam bas “uhvatio” maha i kao pusten s’ lanca svake subote izlazio po klubovima u Becu, uzivao, djuskao, smejao se, ali se svaka zurka zavrsavala uobicajeno. Old fashion style kada dodjem u stan, legnem u krevet, obuzme me tuga, pa ne mogu da zaspim, jer nema ko da me doceka i zagrli. Pokusao sam da radim na tome i promenim nesto. Cak u nekim trenucima sam bas bio visoko motivisan da promenim nesto na svom ljubavnom planu. Hm.. Ljubavni plan. Ironija… Da li planiranje i ljubav uopste mogu da stoje jedno pored drugog i da li imaju veze jedno sa drugim? To pitanje ostavljam filozofima. Ja cu se baviti ukratko pitanjem svoje zaljubljenosti, sto je bio neko vreme vid moje okupacije. Okupacija je mozda bas prava rec. Okupacija – kao skretanje misli sa necega sto te tisti. Tistis me ti vec godinama, pa sam resio da me neko drugi “tisti”. Bilo je tu potencijalnih momaka, osmeha, nekih insekata (svakako ne leptira) u stomaku. I pored mog silnog truda, pokusaja, euforije, napora, strpljenja, nekako… Ne znam… Realno, od samog pocetka nije to to. Ipak pokusam, trudim se da komuniciram, da pruzim sansu, ali… Nema tu te cari, te spontanosti, opustenosti, zara… Ali zato se prekine svako dopisivanje totalno spontano i opusteno, bez ikakvog razmisljanja i zelje za nekim nastavkom. Bar sa moje strane. Ne mogu da kazem, trudili su se oni, trudio sam se i ja. I ne znam u kome je problem ili u cemu, ali sigurno je da ja nisam onaj decko sa kojim si se ti dopisivao onog leta 2012. Mislim da nikada vise necu ni biti. Ma, koliko se ja trudio, pokusavao, zeleo, nema tih varnica vise u meni. Pregoreo sam, sagoreo, izgoreo i opekao se. I zasto sada, umesto da spavam, razmisljam o bilo cemu, ja se opet vracam na ove stranice, pisem ti, a svi citaju sem tebe.

Fokusiracu se na lepe dogadjaje. Pored raskalasnog i high night life-a, uredno sam zavrsio i prvi semestar na master studijama, sa i ne tako losim ocenama. Krenuo sam na nostrifikacioni kurs za medicinskog tehnicara, da po ko zna koji put, pored visokog obrazovanja, radnog iskustva i to na visim pozicijama, obavljene nostrifikacije u Nemackoj, opet radim na “priznavanju” iste diplome u Becu. Kada sam se pred tobom X puta emotivno “ogoljavao” i pokusavao da steknem diplomu sa visoko cenjenim zvanjem “tvoj decko”, onda mogu i moje profesionalno zanimanje da nostrifikujem po razlicitim drzavama. Svakako cu dobiti bar neko priznanje, sto sa tobom nije bio slucaj, iako sam ulagao mnogo vise od svog vremena, truda, nerava, novca… Do sada sam polozio vec 3 ispita i jos toliko mi je i ostalo. U medjuvremenu sam nasao sebi zaposlenje. Ni manje, ni vise, nego u pedijatrijskoj ordinaciji. Znam da zvuci cudno. Deca i ja. Ja i deca. I sam sam bio skeptican kako ce to ici. Medjutim, to me je samo vratilo na one dobre stare dane sa tobom… Kada sam zamisljao tebe i sebe sa decom, a da ti to nisi ni slutio. Jednom smo se cak i dotakli te teme. Secam se da si rekao da zelis da imas vise dece, na sta sam ja odreagovao sa nesigurnoscu da bih uopste bio podoban za ulogu oca. Kao i uvek bio si slatkoreciv i rekao mi da bih bio divan otac. Osecao sam se jako posebno u tom trenutku. Dok sam na poslu cesto se setim tebe i te tvoje izjave, pa se u meni probudi ta zelja, da ti opravdam to i pokazem kako mogu biti dobar otac, sa jos boljim suprugom – tobom. Kao i uvek i kada nisi tu, ti si tu, nema te nigde, a opet si svuda. Nedostajes…

Nedostajanje, kada si ti u pitanju, kao da mi je postao hobi, dodatno zanimanje, moja svakodnevnica, ne znam ni ja… Znam samo da je u poslednje vreme, bez obzira na mnostvo i intenzivnost obaveza, bilo sve jace i jace. Nisam znao vise kako da se izborim sa time. Nocima ne bih mogao da zaspim. Vise ni lekovi nisu pomagali. Onda sam pokusavao da te nekako ignorisem, da ne razmisljam o tebi. Evo, nisam ti cak ni pisao mesecima. Ali zato nije prosla ni jedna noc, a da kad ugasim svetlo i legnem u krevet, ne pomislim na tebe, udahnem duboko, shvatim koliko mi nedostajes i trebas, i koliko te volim. Kada sam ustajao, nije bilo jutra, a da ne pomislim kako bi bilo lepo da me doceka neka lepa poruka od tebe, da budes razlog sto mi se zivi. I tako u tom jednolicnom ciklusu smenjivanja dana i noci, gde vreme samo prolazi, dok ja tapkam u mestu, sanjao sam te. San je bio i vise nego cudan i smesan, ali glavni akter si bio ti i to je najbitnije. No, napravio bih kracu digresiju, da bi mogla da se shvati poenta sna. Posto mi u poslednje vreme i pored silnih uspeha bas nesto i ne ide, i u opstem sam nezadovoljstvu. Nemocan da bilo sta tu promenim, razmisljao sam o promeni boje kose, na sta mi je vise njih sugerisalo. Ni manje ni vise – u plavo. Zvuci ekstremno, ali uzimajuci u obzir da sam bio kao klinac blondie i da sam to i dan danas kada je ljubav u pitanju, ne bi bilo lose da to i uradim. Nedostatak vremena i hrabrosti, a najvise jadan kvalitet i opadanje moje kose usled stresa su me odvracali od te zamisli. No, kada ne mogu ja, mozes ti… Pa si tako u mom snu, ti promenio boju kose u plavo. Ti, koji si izrazito crn i kome to uopste ne bi stajalo, uradio si to. U tom mom snu sam ti se smejao, zajebavao te apropo toga, ali sam u sebi mislio da i bez obzira sto si sada tako sav smesan, kao neki popaljeni teenager iz ’90-ih i kao kanarinac sa tom kosom, ja te volim svim svojim bicem. Poenta sna mi bas i nije jasna, sem ukazivanja da bez obzira na sve, ja tebe volim. Nakon par nedelja, u istom danu, u razmaku od par sati, dobijam od dve najbolje drugarice tvoju sliku na kojoj imas plavu kosu. Bio sam u soku. Uzasnut na sta licis sa plavom kosom, a nekako si i u licu sav ispijen. Mozda ti je samo u tom trenutku tako ispalo lice, ali ja se tesim da nisi srecan i da je to ustvari zbog toga. Kao i da to nezadovoljstvo pokusavas da nadomestis promenom boje kose. Kako god… Bio si mi odvratan u tom trenutku. Prijateljice i ja smo konstatovali jednoglasno da izgledas grozno, da si sisao sa uma i da me ne zasluzujes. Bio sam tako sav nabedjen par sati. Cak sam i iz revolta izbrisao momentalno te tvoje slike iz telefona. Ali to te nije izbrisalo iz moje glave, pa sam intenzivno razmisljao o tebi i po ko zna koji put shvatio da te ja ipak volim, pa cak i tako, uslovno receno groznog. I tako ti… Od sna do nocne more, ali nikako na javi. U jednom momentu sam hteo da ti pisem kako sam te sanjao i da ti objasnim celu tu situaciju odnosno “slucajnost” vezanu za tvoju promenu boje kose i kako tu ima neceg sto nas povezuje, u nadi da ces mozda konacno shvatiti znacaj svega toga. Mada, setivsi se da smo mi imali mnoooogo takvih “destiny moments”, koje si ti svaki put bezdusno ignorisao, odustao sam od te ideje da ti se javim. Ni ranije, kada je sve to sa nama bilo “svezije” ti fenomeni ne bi menjali nista u tvom slucaju, pa sto bi sada… Vremenom si postao samo jos veci i nedodirljiviji skot. Skot u kome ja opet vidim samo ono najbolje.

U medjuvremenu je dosao i moj 28. rodjendan. Tradicionalno nije izostala ni ovog puta prerodjendanska depresija udruzena kao i uvek sa prolecnom depresijom, da se osecam kao moljac dok se svi i sve oko mene bude, a ja polumrtav i bezvoljan, zivim i dalje zavejan u snegovima svojih emocija i tako krijem svoje rane i oziljke, okruzen hladnocom, cineci da se tako osecam sigurnije, dok u sebi pucam kao tanak led. Na moj rodjendan sam kao i uvek znao da neces poslati poruku, uzimajuci u obzir da sigurno ni ne znas da mi je rodjendan i da te je bas briga cak i da znas. Ali ipak sam se na svaku poruku trzao i pomisljao da je od tebe. Svaku bih procitao, nasmesio se, a onda smusio, jer nije to bilo od osobe od koje mi je ta cestitka najpotrebnija. Trudio sam se da mi to ne pokvari raspolozenje, da budem euforican i nekako sam uspeo u tome. Na zurci mi je bilo ultra, mega, giga, na momente bi mi nedostajao, ali bih te ubrzo izbacio iz misli pevajuci i nalivajuci se alkoholom. Tako je i dosao trenutak da se vratim u stan. Onako polupijan bio sam prilicno euforican i nije bilo opasnosti da ces mi nedostajati. Stigao sam u stan, skinuo se, istusirao, iskljucio svetlo, legao u krevet i kao i uvek tu krece moja najveca bitka. Sa prvom suzom sam vec spustio svoja bojna koplja, okacio belu zastavicu, zbacio stit i tako sklupcan plakao i jecao u sebi. Dugo vremena nisam pustio suzu zbog tebe. Mislio sam da ih nemam vise, da mi mozda vise nije stalo kao nekada, ali… Eto…Inace, nisam pozeleo rodjendansku zelju. Vec par godina unazad si to bio ti, kao i za svaku Novu godinu, ali ta zelja mi nikada nije bila uslisena, pa sigurno ne bi bila ni ovog puta.

Na kraju krajeva, nebitno je sa kime sam sve proveo ovaj, pa i sve druge dane, vec ko mi ne izlazi iz glave, iako je kilometrima daleko. Daljina je uvek samo bila izgovor i ne znaci nista. Mozda te sprecava da vidis, ali ne i da volis. Od trena kada sam otvorio taj “prozorcic svoje sudbine” na tom chat-u, znao sam da ces biti fatalan po mene, znao sam da ces me s*ebati. I jesi, i te kako… A rekao si da ces se potruditi da mi ne uradis to. Plasio sam te se, a istovremeno sam uzasno zudeo za tobom. I resio sam da ti se prepustim. Kao da sam hteo sebe da kaznim zbog te pozude. Ti i ja kao vatra i benzin. Ja kao mali plamen na dasku vetra, a ti kao benzin koji mi se lagano priblizavao. Zeleo sam zarko da me dotaknes, da dodje do eksplozije, da gorimo, da isceznem u tom plamenu sa tobom i ponovo se radjam u toj vatri ljubavi. Ali ti si ucinio da izgorim do temelja, a onda ispario kao benzin, dok sam ja ostao kao ruina koju kvase kise tuge. I tako okruzen dimom sopstvene propasti nedostizan sam za druge, dok negde duboko u temeljima te ruine svetli jedan mali plamen, kome treba samo jedna mala varnica, pa da opet sve zasija, da nestane dim i nastane opet onaj velicanstveni plamen ljubavi, zivota. Znam da bi bolelo, znam da bih samo ja nosio opekotine, ali neka… Nocas te tako prokleto zelim! Ne mogu vise to da drzim u sebi. Nazvao bih te, dotrcao ti u narucje bez reci, samo da me grlis i ljubis, da gorim sa tobom kao nekada, da me ucinis ponovo zivim, da me ostavljas bez daha dok me tvoje ruke stezu. Da gorim u plamenu strasti sa tobom, da otopis moju ledom okovanu dusu i ponovo ozivis plamen u mom srcu koji gori samo za tebe…

Da l’ da srce nacrtam ili da te precrtam?

Opet sam tu, negde izmedju srca i razuma, tamo negde – gde se ljudi vole. U realnosti samo ja volim, a u snovima bi mozda i ti mene voleo… I dalje… Eto, tu negde sam ti ja, zivim na ivici i umirem u istom trenu. Tu gde si me nekada nadahnjivao ti i tvoja ljubav, sada me nadahnjujes opet ti, moja ljubav prema tebi i tuga za nama. Jednostavno nemam mira… Stari zacarani krug: opet sebe krivim, opet bih vristao i plakao od muke, lomio stvari kao i ti ovo moje srce u najsitnije delove.

Osecam se tako puknuto, osteceno, iskrpljeno, istroseno, iscedjeno i vise ne znam ni ja koji bih izraz upotrebio za svoje trenutno stanje, koje je odavno postalo hronicno. U mom slucaju – ljubav kao bolest, ti kao tumor mog srca. Ako te ostavim tu – ubijas me, ako bih te iscupao – ubio bih se… Znam da bi ti ovo sve zvucalo kao patetika, moje ludilo, kao pokazivanje mojih slabosti, ali… Jaki ljudi na kraju puknu zbog sitnica i onda je to lavina emocija koju je nemoguce zaustaviti dok sve ne izadje, sva bol, sva nagomilana tuga. Eto, ti si ta sitnica, sitnica koja mi zivot znaci. Ona zelja, kada padne noc i sklope se kazaljke, kada zaboravimo na sve one ostvarene zelje, sva ta bogatstva, uspeh, stanove i kuce, velike snove, najbolja kola, bankovni racun sa mnogo nula… Ti si ta zelja zbog koje placem, a zbog koje sam se nekada radovao. Ja volim, a ti mrzi, pa ko vise izdrzi…

Onda se zapitam po ko zna koji put zasto ja uopste patim i da li si vredan toga. Da li treba da patim zato sto si bio necovek prema meni i povredio me? A onda pokusavam da te opravdam i razumem, tovarim na pleca pored svojih grehova, jos i tvoje. I u celoj toj igri mog srca i razuma, TI ostajes moja dozivotna prica, a JA tvoja davno zaboravljena tema. A gde smo onda u celoj toj igri MI? U toj prici Mi ti uvek odnosis sve, a ja bih pruzio i ono sto nemam. Prokleto boli… Ali uvek za milimetar je ljubav veca od boli. Taj milimetar je uvek jaci od svih tih kilometara koji nas dele. Uvek uz pomoc tog milimetra doletim do tebe u svojim snovima, gde bih stao pred tebe i priznao ti da sam nestrpljivi idiot, zajebani namcor, cinican, bezobrazan, drzak, nekada sebican, uzasno tezak, svadjalica. Da, sve sam to ja, ali ne mozes me ipak mrzeti. Potpisujem. Ali zasto se onda ponasas tako sadisticki prema meni? Onda se razbesnim kada se setim kako si me ugrizao za srce – zivotinjo! Nekada si me dzentlmenski grickao po kozi. Mnogo si bre tezak, naporan, nepromisljen, temperamentan, lud, tvrdoglav, sve mora biti po tvom, bas onako kako ti i kada ti hoces, brutalan, planes u sekundi i kao uragan rusis sve pred sobom… Po ovom opisu se savrseno uklapas u opis jednog psihopate, zar ne? Ali ja sam te samo opisao onakvog kakav jesi – meni savrsenog sa svim tim tvojim nedostacima. Poljubio bih te u tu tvoju divlju narav. Znam da sam lud. Ma i ti si lud. Oboje smo ludi. Svako na svoj nacin. I… Umesto da skupim hrabrosti da te “precrtam” u svom zivotu, skupio bih hrabrosti ili mozda bolje receno – ludosti da ti nacrtam srculence na zamagljenom staklu prozora. Pa da tako uz svetlost mirisljavih sveca, nakon pojedene pice pijemo vino, ogovaramo ljude, prepricavamo knjige, filmove, serije i pricamo kako je sve ostalo sra*e.

I think I’ll miss you forever…

Tako mi malo treba da te prezirem, jos mnogo manje da sebi to priznam… I da zivim 1000 godina, 1000 malo je da te zaboravu dam, iako bih to uradio bez razmisljanja. Ipak… Srce te je biralo za vremena sva… U moru tog vremena, ovo je samo jos jedna od onih noci kada se trudis da zaspis, ali te nece. Dusa mi je nemirna i ne zna gde pripada, ali kao da zna da neces doci nikada. Da te zagrlim kao nekada, zaspim pored tebe, pa da me jutrom probudis sa osmehom na licu, budes tu kada mi trebas, da razumes sve sto me boli i sve ono sto sam prosao zbog nas… A rekao sam sebi da ti vise necu posvecivati toliko paznje na ovim stranicama i inace, da moram da krenem dalje, da ne zasluzujes ni sekundu moje paznje, ali…

I tako sedim na prozoru sam, gledam kako veje sneg, pa pogledam gore u nebo i razmisljam koliko tu ima zvezdica, toliko bi bilo i mojih suza za tobom. Pogledam dole u asfalt, zavejan snegom i razmisljam koliko je hladan, prolaznici uzurbano gaze po njemu, bas kao i prolaznici u mom zivotu, koji gaze po mojoj dusi, koju si ti zavejao bas kao ovaj sneg asfalt. Boli… Boli kao da mi lome krila. Da ih imam i sam bih ih iscupao, jer kapiram da je lakse grliti djavola. Andjeo je komplikovan bas zbog krila. Nisam djavo, mada to zasluzujes od mene. Nisam ni andjeo, ali bih bio tvoj andjeo cuvar, onako sebican, koji bi mislio samo na tvoje dupe (naravno u metaforickom smislu). U pokusaju da poletim, opet cu pasti bez tih svojih krila. A samo zelim… Zelim da zajedno sedimo na ovom prozoru, pripijeni jedno uz drugo, sa osmehom na licu, pijemo kuvano vino iz solja koje si mi kupio jos za useljenje u Beogradu i da kazemo sebi da smo uspeli u zivotu. Ali u toj predstavi ce neko drugi imati glavnu ulogu pored tebe, taj kraj ceka nekog drugog. Mene ceka solo nastup, a u publici kao i uvek samoca i tuga, da mi najjace aplaudiraju, zagrle me i ne pustaju. I onda tisina postaje sve glasnija, umirem i ozivljavam u istoj minuti. Ponovo kao da osecam te dodire na sebi, kao da su ispod koze, tako savrseni, kao krojeni po meri da me seku na sitna nedostajanja. Nedovrsene misli, prekinuti razgovori, neostvarene zelje, neuzvracene poruke, nedobijeni odgovori, nedostignuti ciljevi, preplakane noci, negovani snovi, moje ludilo sa svojim uzrocima i posledicama i ostalo… Sve je to moj zivot – onaj raskorak izmedju onog sto zasluzujem i onog sto dobijem. Kazu: “All magic comes with a price.” Ja nekako kao da sam se pretplatio. Skup je zivot nas samaca. Luksuz, koji ne zelim sebi da priustim, niti to mogu, ali… Em sto nemas sa kim da delis troskove i da se svadjas, em nemas sa kim da podelis cokoladicu ili se pohvalis novom “krpicom”… To je ono sto najvise zaboli. Jebi ga… Ne mozes se tako lako odreci osmeha koji te je sjebao. Neka si proklet, i ja zajedno sa tobom… Znam da bi mnogi pomislili da sam lud, pogotovo ti. Mnogo toga sam ti dao, ali sada vise nego ikada bih voleo da ti dam jedno… Mogucnost da sebe vidis mojim ocima. Samo tako bi me mozda razumeo i znao koliko mi znacis, stoko jedna mala…

I nisam LaMa Del Rey (kao sto bi ti slatko rekao), nemam ni crvenu haljinu na sebi, ne plesem u mraku na bledoj mesecini. Nije cak ni leto, vec zima, vec me je “samo” tuga uhvatila… Moja tuga u novoj sezoni. kao moj novi hit koji bi se zvao Wintertime sadness. I bas namerno ova “hard core” verzija pesme, jer sam hard core sjeban. I voleo bih da me poljubis snazno pre nego sto odes. Ali ti nisi ni dosao. Neces nikada ni doci… Nazalost, to nece ublaziti moja osecanja prema tebi. Nekako mislim da ces mi uvek nedostajati, bas kao i ove noci… Djubre jedno malo… Whatever… I just wanted you to know that, baby, you’re the best…

Still in love with Judas

Mnogo novogodisnjh doceka sam prop(r)atio. Vecina njih je uglavnom bila nista posebno. Ali posebno grozan docek je bio docek 2015., jer sam sedeo u stanu, zbog povracanja i proliva. Gde ces gore… A sada shvatam, da je taj pocetak nove godine bio odlican u odnosu na ovaj. Jesam se ja sada lepo proveo i uzivao, platio cenu tako sto sam se smorio kada sam se vratio u stan. Ali ono najgore je tek juce uvece doslo…

S obzirom da si mi rekao jos 29.12.2015. da si bolestan i da odlozimo vidjanje, na sta sam ti odgovorio da sam do 04.01.2016. u Beogradu, mogao si da iskalkulises (otprilike) da li se mozemo videti ili ne. Zvuci sebicno sa moje strane sto tako kazem. Ali budimo realni… Ako mozes da ides na docek i kod tvojih, a navodno umires od bolova, zasto ne bi mogao da provedes vece sa mnom. Uostalom sam si me pozvao da dodjem i ocigledno si se pokajao. Lepo sam te zamolio da mi kazes, ako me ne zelis u svom stanu. Stvarno ti ne bih pravio problem (na sta i nemam prava) i vise ti se nikada ne bih javio. Tvrdio si da nije tako i da ces se javiti. Izvini, ali juce je bio prvi, a ja sam samo jos danas i sutra tu. Cim ne javljas nista, necemo se ni videti. U redu… Ali zar u tom slucaju nisi mogao da kazes da se necemo videti i kraj. Da si izmislio neku dobru laz, sto ti ne bi sigurno tesko palo…

Iako nisi zasluzio moje razumevanje, ipak sam juce napisao poruku da sam svestan da od vidjanja nema nista i da mi je jako neprijatno sto ti stvaram obavezu (kao da ti pa nesto radis, sem sto spavas i verovatno igras igrice) i osecam se kao da se namecem i zbog toga bih ti samo poslao poklon za useljenje, koji sam ti kupio i vise nikada ti se ne bih javio, pa ne znam sta da je u pitanju. Blog bi trpeo sve, kao i obicno. Pitao sam te za novu adresu koju nemam, ili da ti eventualno posaljem poklon na staru, ali opet da proverim sa tobom, jer ne zelim da ti pravim problem sa tvojima. Odgovor je bio da je i tebi neprijatno i da ne treba poklon i da se nadas da se ne ljutim. Ne ljutim se ja, ako si stvarno bolestan, ne ljutim se i da nisi, ali me razocarava pomisao da si vec unapred znao da se necemo videti, a to nisi hteo da mi kazes. Odmah si odgovorio sa svojim grohotnim “Ha ha, ti si ubedjen da se ja foliram i da sam zloca”. Cemu ova pasivna agresija? Odgovorio sam ti da ne mislim to i da ne zapocinjes ono sto ne treba. Inace, kad vec spominjes ovu ljutnju… Nisi napisao, mozda sutra ili prekosutra se vidimo, vec samo da me otkacis. Vec sam bio besan, jer sve ovo lici na dobrog starog tebe, a ja sam toga sit. Pokusavam da se iskuliram i uspevam u tome. Kao i uvek okrivljujem sebe i jos jednom ti saopstavam da mi je jako neprijatno i da nije ni trebalo da se javim, da je moja greska, samo sam sve upropastio.  I opet pitao sta da radim sa poklonom. Na to si kao i obicno poceo da me ismevas kako opet dramim, kako sam isti i standardna tvoja lekcija o mom ponasanju. Ne znam gde je drama u svemu ovome sto sam prethodno napisao, ali sada je vec postajalo dramaticno, jer si poceo da budis stare demone, djavole mali. I opet sam pokusao na fin nacin da ublazim situaciju, ali ne… Ti si nastavljao da “sipas” i da mi prebacujes i za mail od letos! Molim?! Setio si se toga?! A ocigledno te je pogodio sadrzaj, cim si se tada rasplakao i cim ga se i danas secas. Ne da ti mira? E, pa ni ja nemam mira zbog tebe vec duze od 3 godine, pa te ne vredjam! Placem, cutim i pisem ovde da ne bih skroz poludeo. Ali po tebi ja dramim… Pa i da dramim, sta je tu lose? I to je emocija. Ustvari, sam zivot je jedna drama, sa primesama komedije i tragedije, ali ti bas volis ovaj drugi zanr. Kao i uvek odmah prekidas kontakt, odmah me krivis za sve. I ko sada drami? Ja koji hoce da razgovara i moli te za to sto puta, preklinje i trazi da mu posvetis par sati? Ili ti, koji odmah sve radikalno prekida, pompezno odlazi, prebacuje za nesto iz davne proslosti, preti mi blokiranjem itd.? I tvoja cuvena, neizostavna kako sam ja jedan veliki manupulator nije izostala ni ovog puta. Prebacio si mi kako ne zelis kontakt jos od naseg prvog raskida, ali ja stalno iskacem, zovem, pisem, smaram (reci koje is ti upotrebio za svaki oj pokusaj da ucinim nesto lepo, izgladim odnos, iznenadim te i slicno)… Ako ti stoko, jedna, okrutna priredim iznenadjenje za rodjendan, to ne znaci da ja iskacem kako ti kazes i da smaram! Ako se borim za nas, to nije smaranje, to je borba, to znaci da mi je stalo! Svaki put kada bih ti “iskocio” bilo je samo da te iznenadim za rodjendan ili cisto da se javim prijateljski, a TI bi svaki put nacinio prvi korak, poljubio me i… I kada bih pitao sta to znaci, da zelim da pricamo, ti bi me ucutkivao poljupcima i dodirima uz opravdanje da ne kvarim trenutak. To je bio problem! Sto nismo pricali, a mogli smo. Sto si ti sve gurao pod tepih, a ja na to cutao. I kada smo kod “iskakanja” treba da te je sramota! Kako bih ja voleo da neko za mene iskace tako kao sto sam ja za tebe, da mi napise Spomenar, da mi posveti Dnevnik, da mi kupi kartu za Beyonce, da mi napise 101 razlog zasto me voli, da mi priredjuje vatromet za Novu godinu (dobro, pokusao sam samo, ali nije uspelo) i jos mnogo toga, koliko samo pisama, posveta, cestitki… Da je neko samo pola od toga uradio za mene, pa ja bih ga zenio!

“Nikada ne treba ignorisati osobu koja nas voli i brine o nama, jer mozemo izgubiti mesec dok sakupljamo zvezde.” Iako mi je ljubav pre tebe bila nepoznati pojam, bio sam svestan ove izreke. Ali sve je to uzalud… Kako god se ja postavio, ti si samo nastavljao da bljujes vatru i kopas po proslosti, dok meni pripisujes kako ja zivim u istoj. Ja ne zivim u proslosti, vec ona zivi u meni na moju zalost! I hteli mi to ili ne, ta proslost je deo nas i ona nas cini onim sto jesmo. I iako je to “samo” proslost, znacaj ne bledi. Proslo je mnogo godina i proci ce ih ko zna jos koliko, ali ono sto smo ti i ja imali, nece moci nista da promeni. Ti si odjednom sav optimistican i pun zivota, samo hrlis napred i ne okreces se. Dragi moj, okreni se, jer ne bi trebalo da se stidis. Ali ti se ocigledno stidis. I ja bih se stideo na tvom mestu. Okreni se, pa se seti sebe. Ti si u sustini samo jedno malo mracno, depresivno stvorenje, koje nije znalo sta ce sa sobom i svojim zivotom, jer ni ne zna sta znaci zivot, posto su ga mama i tata vecito stitili i pazili kao princa, koji je ziveo u svojoj bajci. Sam si mi rekao da si imao napad panike kada si zavrsio studije, jer nisi znao sta ces sa sobom. Ni dan danas ne znas sta bi sam sa sobom. Nista ti ne bi uradio u svom zivotu da nisi imao srece da imas takve roditelje, takve prijatelje i uvek nekog da te gura i vuce napred, jer si jedna lenja buba, da ne kazem parazit! I ovaj posao na brodu ne bi nasao da ti nije bilo prijateljice. Budi realan. Da li si zato sada sav bitan? Uspeo si u zivotu, je l’? Sada imas svoj stan? Imas posao? Imas novac? Bravo! Ja sam sve to imao i sam dosao do svega toga onog prokletog jula 2012. kada sam ti se javio na chat-u. Po tadasnjim, a i danasnjim drustvenim standardima, bio si samo jos jedan propalitet sa akademskim obrazovanjem. Ali ja sam tada video mnogo vise od toga, jer znam kako je to kada si u depresiji, kada nemas novca, kada si na grbaci roditeljima, kada ti sistem u drzavi vredja inteligenciju. Nisam se ponasao kao visa vrsta u odnosu na tebe. Od kako smo stupili u vezu nastojao sam da ti nadjemo neki posao, da budes i ti zadovoljan na tom polju zivota, a da pritom znas da ces do tada imati apsolutnu moju podrsku u svakom smislu te reci. Zaboravio si to? E, pa ja nisam…

Nije sreca para puna vreca. Ja sam to uvek znao, a narocito sada. Dzaba i ta Nemacka i stalan posao, dzaba sve te hiljade evra na racunu, dzaba svi ti izlasci i shopping bez prebrojavanja novca u novcaniku, dzaba sva ta garderoba, stanovi koje imamo, dolasci, odlasci, putovanja… Dzaba meni sve te nostrifikacije, sada Bec, master studije, polozeni ispiti, novi stan, novi namestaj… Nema niceg sladjeg od onog sto smo ti i ja imali. Onaj mali stancic na Zvezdari, ona garsonjera, mala kuhinjica, kupatilce u koje smo se gurali, polovni krevet na rasklapanje, na kome smo noci provodili, grlili se, ljubili, drzali za ruke, spavali sa osmehom na licu i budili se tako, onaj dorucak u krevetu, golicanje, suze, smeh, smrzavanje i ususkavanje pod cebe, dok TA pec duva sve vreme, a ne moze da zagreje prostoriju, laminat koji je krckao, slatkisi i hrana iz Maxija, povrce i voce sa Cvetkove pijace… E, to je moj dragi bio zivot! To je bio uspeh! Imali smo jedno drugo i imali smo sve, sto mnogi nikada nece imati i za cime zude citav zivot. Ali tebi to nije bilo dovoljno. Nekako sve vise sticem utisak da si postao onaj ljigavi skorojevic, malodusna sejacina punog novcanika, koja radi u inostranstvu i ima sve sto se kupiti moze. Voleo bih da nije tako, ali… Kako god… Sit sam vise toga da od svih tvojih govana pravim pitu najlepseg ukusa. Jos u julu 2013. sam bio sit tog tvog sovinizma, tvojih nekih apsurdnih principa, tripova u glavi i slicnog. Zato sam ti i vrato sve ono sto si mi ikada poklonio. I kajao sam se posle toga i plakao, i pozeleo one dve solje, onog medu, da ga zagrlim, kada vec ne mogu tebe… Ali sada ipak mislim da je to ipak bila najbolja odluka, jer si skotina! I trebalo je da te povredim. I opet bih to uradio, ali ovog puta uz jedno dobro citanje lekcije, a ne kao onda uz cutanje i naviranje suza, koje nisi mogao da vidis od naocara za sunce. Idiote…

Ali ja sam taj koji iskace, koji smara… Zasto si onda par meseci nakon toga dosao kod mene podvijenog repa? Nisam te zvao i nisi mi trebao. I da jesi, imao sam i ja neki ponos. A sada mi kazes da obrisem tvoj broj. Obrisao sam ga tada. Po ko zna koji put tada sam bio spreman da te izbrisem iz svog zivota kako znam i umem. Ali ti si uvek bio taj koji je iskakao, a ne ja. Nisam ja bio taj koji je odlazio, pa se vracao. Ja sam uvek bio tu sa tobom i uz tebe i kada nisam bio tu. Ja sam onaj koji te je uvek cekao na peronu nade cekajuci novo leto sa tobom. Ali ti to ne mozes da shvatis. Ne zelis kontakt jos od prvog raskida. Ma, je l’? A sto si se onda vracao svaki put. Sto si me uvek prvi poljubio?! Sto si onda pravio dramu na aerodromu, kada nisam hteo da ti pruzim ruku i pozdravim te?! I ko zapravo pravi dramu? Zapitaj se dobro. Ja ili ti? Ja sam samo hteo da cuvamo ono sto imamo i da uzivamo u tome. Ti si bio taj koji je hteo vise, veliki ambicionista. Nadam se da si dobio vise. Ali imaj na umu da je malo nekad vise. Ko razume shvatice…

Pretis mi blokiranjem… A meni govoris kako nisam sazreo. Ja ne resavam probleme ignorisuci ljude oko sebe, blokirajuci ih na telefonskim aplikacijama i drustvenim mrezama, praveci se da nesto sto je bilo ne postoji, drzeci neki nepotrebni gard i glumeci ludilo. Ja razgovaram sa ljudima, ili barem to pokusam, saslusam, vicem, placem, spustim gard, progutam ponos… Ne zato sto sam glup, ne zato sto sam mazohista ili slabic, vec zato sto ne zelim da zbog nebitnih stvari izgubim vredne ljude oko sebe, jer ja sam samo covek od krvi i mesa. A ti celicni… Samog sebe gusis tim svojim oklopom. I verovatno si jako nezadovoljan svojim zivotom i nesrecan, bas kao i ja, ali neces to da priznas sebi. Mada, to i jeste bio tvoj cilj. Zar ne? Na jednom od mnogobrojnih raskida si mi rekao da ti moras jos da patis (sta god da ti je to znacilo)… Svakako je patologija… I pored svega toga, opet sam se trudio da te razumem, da budem uz tebe, da ti oprostim, da predjem preko svega, ali… Jednom djubre, uvek djubre. E, pa djubre moje najsladje i najmilije, nadam se da patis i od sveg srca ti to i zelim, jer zaista to i zasluzujes, a to si i sam hteo. Uzivaj!

Iako me trenutno zaslepljuje bes, povredjena sujeta, emocije i moj Ego, ipak sam svestan da te volim… Da volim Judu koji me je opet izdao, prodao, bacio, sutnuo… I za kraj mi rekao kako je izgubio 4 sata na nebitnu osobu. Lepo od tebe. Hvala ti. Samo neka si ti meni bitan… Necu te opterecivati svojim osecanjima, jer te ipak postujem, iako tvrdis da te ja ne postujem, kao ni tvoje odluke. Ironija… Sve ovo i pre i sada i ubuduce nije ni jedna od mojih odluka. Mislim da su sve tvoje. Pa, cak ni to sto te i dalje volim, nije moja odluka. A ova noc bez spokoja je samo moja… Bice dovoljno duga za plakanje u tami sobe, u tamnici svojih osecanja prema tebi, koja koliko god bila lepa, postaju teza i od najgore kletve. Pa i da je kletva, postojale bi cini koje bi je skinule, a ovako… Mhm… Problem je u tome sto si ti jedino resenje. I tako onda dolazi kletva kletve, da covek uvek misli na onog koga zeli da zaboravi. Pitam se za koju cenu si me veceras “prodao”, koliko je to jos mojih suza, neprospavanih noci, godina samoce, unutrasnjeg nemira, preskakanja srca, depresije, apatije, nervoze, ludila… Da li je ovo zaista poslednji put? I da li je vredelo? Eh, moj Judo…

You’re still written in the scars on my heart

Sat je jos jednom otkucao svoje, kazaljke su se poklopile. Januar, ponoc je… Svi se ljube… A ja kao i uvek nemam tog nekog kog bih poljubio i onako usputno mu po ko zna koji put rekao da ga volim. Ustvari… Ma, imam ja tog nekog, ali taj neko ne haje. Toliko nade polazemo u tu novogodisnju noc, kao da ce se sa tim prvim januarom sve izmeniti, krenuti na bolje, ali sve ostaje isto, samo dani ce prolaziti… A tebe i dalje nece biti tu. Nova godina, novi poceci, “kao” novi ja, ali me gusi prasina starih secanja i osecanja, proslost me davi i ovo moje ludo srce mi sve kvari… I tako iz godine u godinu od kako znam za tebe. Plasim se da je to postao sastavni deo mene i mog zivota. Iako svake godine na doceku zamilsim jednu zelju, ne ostvari se. Ostaje uvek samo tako u mislima… Ovog puta je nisam ni zamislio. Nema svrhe. Onaj ko bi trebao da je cuje, usliisi i ispuni mi je, ocigledno je gluv za mene.

Ludovao sam, lepo se proveo, smejao se i uzivao ove noci, mada sam znao da kada svane nece nista biti drugacije. Nema tog novog carobnog jutra. I dok noc ide u susret novoj zori, novom danu, ja sam se uputio ka stanu. Novi pocetak, euforija zbog vecerasnjeg provoda, osmeh na licu. Ali u sebi se lomim na milion delova i ne zelim sebi da priznam. Ali kako se priblizavam stanu sve sam blizi da puknem od tuge koja me obuzima.  Svi se vracaju u paru, drze se za ruke, srecni su, cestitaju Novu godinu, smeju se iz sveg glasa. I svi oni ce leci pored nekog, zagrliti ga, uhvatiti za ruku, sabirati utiske sa zurke… A ja… Sta cu ja? Kao i uvek, ceznucu i zamisljati kako to uopste izgleda, jer to nikada ni sa kim nisam doziveo. Jedina osoba sa kojom sam mogao da zamislim sebe u takvim trenucima bi bio ti. Zar trazim tako mnogo? Dok mi se sve to vrzma po glavi, nastavljam uzurbano da hodam dalje. Napolju je tako hladno i trebao bi mi tvoj zagrljaj, koji naravno necu dobiti. Deda Mraz je i ove godine zaboravio na mene. Ulazim u stan, zakljucavam vrata i gledam. Sve je tako prazno i tiho. Nema jelke i pokloncica ispod nje. Samo onaj poklon za tvoje useljenje stoji pored ormana. Verovatno ga neces ni dobiti, jer mi se vise neces ni javiti. Ili ces se javiti kada odem iz BG-a, uz izvinjenje da si hteo da se vidimo, ali eto… Bio si bolestan… I kako da ti zamerim? A mozda me i samo lazes… Kako god, nedostajes. Prokleto boli svaki oziljak na srcu koji si ostavljao. Vristao bih… A samo sam hteo da si tu, da me zagrlis ove hladne noci, da grejem stopala na tvojima, da me drzis za ruku, da ti dam poklon, da slusam otkucaje tvog srca, sklupcam se pored tebe i tako zaspim… Jednostavno, da te volimi da se osetim zivim.

Na trenutke pomislim da ces mozda nazvati, da ce se neko cudo dogoditi, pa gledam u telefon i zamisljam tu scenu. Pomislim da ces mozda popustiti i da ces se samo onako spontano stvoriti niotkuda, kao sto si nekada znao. Ne bih te pitao ni kako ni zasto, ni gde, ne bih ti ni prebacivao. Samo bih te zagrlio iz sve snage  ostao u tvom narucju… Ali, na kraju uvek ostajemo samo moja samoca i ja. Vrzma mi se po glavi kako je moglo da bude sve idealno, a nikada nije… Kazu da je svako od nas kovac svoje srece, a ja se nekako samo uvek lupam po prstima, a nista da skujem. Barem ne nesto lepo. Tonem u svoj ponor, ponor pun secanja na tebe, mojih neostvarenih zelja, mojih osecanja… Placam cenu. Svaki osmeh koji odglumum placam tugom, uvek kada ostanem sam. Zapravo, ja sam uvek i bio sam. Jedino sto si me ti za ono kratko vreme razmazio i naucio na lepu rec, topli pogled, nezan zagrljaj, vreli poljubac, mekan dodir… Breeeee! Mrzim kada oboje glumimo da nam je svejedno, a jednom od nas sigurno nije. I to sam naravno uvek ja. I kao i uvek, ja sam bio taj koji je probio led po ko zna koji put, poslao ti prvi poruku za Novu godinu, ne nesto posebnu, ali svakako recitiju od one kojom si mi uzvratio. Pisem ja tebi dragi moj i vise nego dovoljno i pisacu ti jos ko zna koliko,a da neces ni znati. Ali jedno u toj poruci ti nisam sinoc napisao. Mada ti to vec znas. Znamo oboje, samo se pravimo da nije ocigledno. Ja pokusavam da sakrijem, a ti da ne primecujes. I to cu izgovoriti i ove noci svecano prvi put ove Nove godine, kada budem ugasio sva svetla, pokrio se i spustio glavu na jastuk… Blento, volim te najvise na svetu…